Deus ludens. Boga veseli da se igra, kao i svako dete. A njegova omiljena igračka jeste jezik ljudi. Koja mu je pak omiljena igra? Pa, ona u kojoj muškarci i žene govoreći otkrivaju ono što zapravo drže skriveno. A u toj rukoveti božanskih (knjiški rečeno, mefistofelskih) igara, najomiljenija mu je, dakako, ona kad ljudi u govoru (ili pisanju) otkriju ono što skrivaju daleko, daleko i od sopstvenih misli, a potajna je želja čitave grupe, čitavog klana, klase ili partije kojoj pripadaju svim svojim interesom.
Čovek govori jezikom koji ga govori. Jedino kod onih koji doista jesu (istinski, a ne lažni; nazbilj, a ne nahvao) sveci, ludaci i pesnici (kod ovih poslednjih, naravno, samo dok pišu pesme), nema ove diskrepancije, ovog ambisa između govorenog i izgovorenog, između rečenog i kazanog (sic!).
La parole a été donnée a l'homme pour cacher sa pensée, odavno je rečeno. Tu misao izgovara i Gabrijel Malagrida (1689 – 1761), italijanski jezuita, misionar u Brazilu, pre svega, genijalni jeretik kojeg će, da zapuši usta anđeoskim glasovima što su se koristili njegovim jezikom, portugalska inkvizicija rastaviti od usijane glave. Ta je misao još u starih Latina, ovejanih pervertita, a za motto Dvadeset drugom poglavlju romana „Crveno i crno“, te slavne hronike XIX stoleća, uzima je goropadni, neukrotivi Stendal – pisac čije se reči o smrti Boga pripisuju znatno mlađem Fridrihu Ničeu, koji ih je, uistinu, mislio i živeo, a naročito u poslednjoj deceniji svog života, koja je predstavljala čisto, rajsko vegetiranje, preciznije rečeno, nirvanu. Sub speciae aeternitatis, pravedno je da mikrokozmi iskuse vatre onih iskaza koje vascelim svetom pronose kao baklje.
Da, reči su date čoveku da njima (od sebe) skrije svoju i misao svog čopora. Ali, i da putem tog skrivanja ostavi i jednu neumoljivu, crvenu nit, od iste one drevne pređe koju je koristila Arijadna, te da skrivajući misao, u stvari, otkriva samo to skrivanje misli. Istinsko obrazovanje jeste putovanje uz ovu crvenu nit. Tu arheologiju znanja, Fuko je ingeniozno iskazao u zastrašujućoj paroli: skinite lica sa svojih maski!
Ono što nikako da utuvimo u glavu jeste da ljudi od položaja, ljudi od javnih funkcija, koje nazivamo političarima, državnicima, diplomatama i menadžerima, od sebe neminovno skrivaju sopstvene misli, kako bi uopšte mogli da govore. No, oni nam ostavljaju putokaz za otkrivanje tog skrivanja. To je onaj udeo božanskog, naime, udeo logike jezika! Jer, Logos je put i istina. Nemojmo se stoga čuditi što je najveći ateista XX veka, najnereligiozniji čovek koji je ikada postojao, kako je o njemu tačno pisala Julija Kristeva, Zigmund Frojd, na kraju života rekao da je njegov bog bio Logos. To isto piše i jevanđelista Sveti Jovan Bogoslov.
A sad, dva sveža primera obaveznog samoskrivanja misli u govoru političara! Primer prvi, šefica Pregovaračkog tima za pristupanje Srbije EU, Tanja Miščević, odaslala je javnosti sledeću poruku o odnosima Srbije i Evropske unije: „Unija je pokretna meta koju moramo pratiti jer moramo biti svesni da ćemo njena članica postati u uslovima u kojima se sama Unija u tom momentu nalazi.“
Reklo bi se, čisto dijalektičko promišljanje. Mi se menjamo od kolevke pa do groba. Čak, i u grobu. Srbija se menja. EU se menja. Sve se kreće. Nastaju i nestaju čak i zvezde. Ali, pitanje je: zašto ono što se kreće neminovno treba videti kao pokretnu metu?
To što prastimo kao pokretnu metu, uobičajeno gledamo kroz durbin snajperskog oružja, a s ciljem da ga zaustavimo ili likvidiramo, kao da nikada nije ni postojalo. Kao što je, na primer, zaustavljen premijer Đinđić.
Drugi egzemplar. Iz najviših krugova Nove demokratske stranke, kao što se puštaju vetrovi, puštena je kroz medije vest da će ta politička partija, nedugo posle osnivanja, promeniti svoje ime, da će se, naime, kao stari svat, okititi imenom Socijaldemokratske stranke! Lepo i ideološkim smislom bremenito ime. Ali, najavljivači ovog preimenovanja ne govore ništa o sadržaju pojma, već samo o tome da im je važno da se što više i imenom udalje od majke-partije, Demokratske stranke. A čemu baš ime socijaldemokratije ako to neće biti i socijaldemokratsko ime?
Od glave do pete našeg tzv. političkog života, politikantskog usmrćivanja života, u savremenoj nesavremenoj Srbiji, koriste se reči koje ne znače ono što imenuju, da bi imenovale puki nedostatak nasušnog značenja. To je nastavak lingvističkog iskustva Miloševićevog režima drukčijom retorikom!
Nije stoga nikakvo čudo što čitava ova nacija danas kad govori o rezultatu govori o proizvođenju rezultata! Molim vas, zapitajte se šta govorite kad kažete da rezultat treba proizvesti? Da je rezultat proizveden. Da je, napokon, vlada proizvela rezultat! Posmrtni ostaci Slobodana Miloševića počivaju u grobu u Požarevcu, ali jezik njegovog režima govori jezikom naše sadašnjosti! A jezik je biće.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na Twitter nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
