Čudni su putevi istine

Vidim, i čujem, naše je javno mnjenje konsternirano izjavama i neznanjem učesnika u televizijskim rijaliti programima. Neka gospođica tamo nije znala ko je Leonardo da Vinči. Strašno, uzviknulo je naše provincijalno javno mnjenje, zapanjeno niskim koeficijentom opšteg obrazovanja jedne mlade žene koja, valjda, zarađuje za život pevanjem po kafanama, svadbama i televizijskim studijima. Novine mrtvačkog žutila zajapurile su se od sopstvene odvratnosti nad činjenicom da je ova dama u drugom pokušaju da odgovori na diskvalifikaciono pitanje o identitetu Leonarda da Vinčija, pomenula jednog drugog Leonarda, Leonarda Dikaprija. Ne bi me začudilo da naše javno mnjenje i njegovi medij(um)i u narednim danima skockaju peticiju ružičastim televizijama Happy, Pink i B92 za obligacioni test opšteg obrazovanja pri prijemu novih članova u svoje uživo emitovane programe iz studijskih vitrina, uprepodobljenih u kuće, farme i spavaće sobe.
Od ovih što se sada iščuđuju i seire nad kunsthistorijskim neznanjem jedne osobe koja nije pretendovala na mesto u nekoj naučnoj ili kulturnoj instituciji – i to u zemlji koja više od deset godina pod ključem drži Narodni muzej i Muzej savremene umetnosti, zarastao u korov – niko se, naime, nije čudio nad velebezumnim neznanjem naših veleuvaženih akademika. Mediji i javno mnjenje nisu se zapanjivali kad je Dobrica Ćosić, akademik svih naših akademika prozaista, nedavno pisao: „Edemski vrt“, „ontološko biće“, „iscenacija“, ili kad Matija Bećković, akademik svih naših akademika pesnika, napiše „Gestimanski vrt“ ili, umesto „u 'Luči mikrokozma'“, „u 'Luči mikrokozmi'“!
Kad govorimo o neznanju, govorimo o neznanju elite, o neznanju onih koji se diče znanjem i zvanjem, i koji utiču na opšti ton kulture u jednoj sredini, a ne o onima koji nikad nisu imali ambicije da u znanju i zvanju budu među prvima, nego među poslednjima, što ne znači da, uprkos nepoznavanju fakata iz istorije kulture i umetnosti, upravo oni ne žive i ne govore neuporedivo više istine od onih koji se u istinu kunu s vrha svojih akademskih busija. Dotrčava i primer!
Pritekavši u pomoć svojoj drugi u TV programu in vivo, na ovo ismevanje njenog neznanja o tome ko je bio i šta jeste Leonardo da Vinči, njen kolega je odgovorio da kultura danas i nije važna te da je važnije od znanja imati skup automobil i skup mobilni telefon. Ovo izazva još ogorčeniju reakciju javnog mnjenja i njegovih glasnogovornika u sredstvima informisanja. A čovek izrekao je tek golu činjenicu u stanju fakata naše društveno-kulturne situacije.
Koliko su važne insignije moći, govore jasno ručni časovnici kojima se političari, biznismeni i visoko sveštenstvo ističu među sobom. Taj priručni detalj ume lepo da proviri iz zategnutog rukava košulje, sakoa ili mantije, i ukaže sagovorniku belodano ko je i šta je lice s kojim saobraća. Cena te spravice bije jasnije od bilo čega drugog na horizont očekivanja svakog sagovornika, postavljajući ga na pravo mesto u dijalogu. Eto, to je izgovorio onaj čovek u rijalitiju. Ali, zadao je i ovo pitanje: čemu uopšte ova i ovako vajna savremena naša kultura? U njoj, na primer, naši birani umetnici i umetnički kritičari i dan-danas ismevaju put i postignuće jedne Marine Abramović, o ludačkim, homoerotskim pismima Save Šumanovića ne smeju ništa da kažu, a kuju u zvezde epigonstvo Milene Pavlović Barili, koja se divila Musoliniju! Dakle, našu savremenu kulturu ne ugrožava estrada. Našu savremenu kulturu ugrožava orijentacija njenog duha!
Histerična reakcija produženog trajanja izazvana je onom, danas već antologijskom, izjavom ministra odbrane Gašića: „Volim novinarke koje lako kleknu.“ Izjava je prostačka, ali u njoj ima više istine o našim medijima, i radnicama i radnicima u njima, negoli u svim saopštenjima naša dva novinarska udruženja povodom ove izjave.
Srpski novinari i novinarke doista lako pokleknu pred srpskim političarima. Danas, kad se toliko govori o cenzuri medija, nikom ne pada na pamet da kaže da cenzure nema bez pristajanja na cenzuru, bez pristajanja na klečanje. Nekolebljiva uspravnost onih koji pišu o stvarnosti i ljudima od ugleda i moći, kičma je slobodnog mišljenja i informisanja. Istina nikad ne govori jezikom elite.
Istina nikad ne govori jezikom elite. Jer ne misli glavom elite, koja pak misli iz udobnosti položaja svoje zadnjice. Stoga su njene namere zadnje namere. I to bez obzira da li je reč, kako se to danas rasprostire, tautološki, pleonastično, o takozvanoj dominantnoj eliti, ili, oksimoronski, apsurdno, o takozvanoj neželjenoj eliti.
Stvarnost se rađa iz sadržaja pojmova koje elita iznalazi u svoju odbranu i pušta ih u promet kao što se puštaju čekovi na odloženo plaćanje, sve do trenutka dok se, jer im ništa drugo ne preostaje, nezvani i neželjeni ne uzmu u pamet.