Dačić šampion

Na primer, kako to da se prvi potpredsednik Vlade zadužen za borbu protiv korupcije tek juče, nakon pola godine, upoznao sa članovima Agencije za borbu protiv korupcije, uz pravosudne organe najrelevantnije za sistemsko razračunavanje s tom pošasti? Da je bila reč o „upoznavanju“ i zvanično je rečeno iz njegovog kabineta. Toliko o sistemskoj borbi. Još jedan primer. Zašto se Srbija tek ove 2013. snažnije okreće istočnim investitorima? Da li zato što su se političari i „eksperti u politici“ toga sada dosetili ili jer je tako lakše? Kada nemaš volje, snage i znanja da u Srbiji stvaraš klimu za dolazak investitora sa Zapada, što podrazumeva izgradnju demokratskih institucija, snažne proevropske reforme, minimum korupcije, smanjenje birokratije, modernizaciju propisa, onda se okrećeš Istoku, Rusima i Arapima, gde nema slobodnog tržišta, već ulaganja zavise od famozne „političke volje“, odnosno „trange-frange“ dogovora unutar oligarhije. Baš kao i kod nas.

Ivica Dačić je sve samo ne savršen. I on je toga vrlo svestan. Za razliku od Vučića, koji sebe vidi kao melodramatičnog superheroja, i Dinkića, duboko uverenog u sopstvenu nepogrešivost, Dačić sliku u ogledalu ne ulepšava. Kada je demagog, on zna da je demagog. Kada viče i skače, on je svestan da viče i skače. Kada nosi onu crnu terensku „uniformu“, pa mu vise rukavi i sve izgleda prilično smešno, on zna kako izgleda. Kada (nešto mnogo ozbiljnije) „recipročno“ hapsi Albance spreman je da prizna da to radi zbog političkog rejtinga. Kada se odrekne Tadića, on nas neće lagati o visokomoralnim principima zbog kojih je to uradio. Dačićeva samosvest, potpuno unikatna na srpskoj političkoj sceni, njega svakako ne abolira od mnogih opasnih poteza kojima je sklon i koje je pravio, ali od njega čini možda najracionalnijeg i najzrelijeg političara u ovoj zemlji. Vrhunski kockar koji zna kad da stane. Šampion Formule 1 koji zna da povuče ručnu. Takođe metaforički, koliko je Vučić fanatični vernik, a Dinkić okoreli ateista, Dačić je agnostik. Što znači najrazumniju moguću poziciju, iz koje prirodno proizilazi najveći manevarski prostor.

Dragan Đilas i Čedomir Jovanović ne treba da od Ivice Dačića i SPS prave neprijatelja. Neka prepuste to Vojislavu Koštunici i Tomislavu Nikoliću. Posao koji Dačić radi u vezi s Kosovom, kao i najnoviji s Hrvatskom, isti je onaj koji bi obavljali i DS i LDP. Realistične poruke koje šalje, uz sve propratne retoričke egzibicije, odvažne su i odgovorne. Dačiću u ovoj vladi nije udobno. Poduhvatio se najnepopularnijeg posla pre svega zato jer mu drugog nije bilo. Jer mu drugi nisu dali. Đilas i Jovanović, ako žele da zaustave Srbiju od propadanja u naprednjačku putinizaciju, a ne da joj se pridruže (gde bi vazda bili manji, slabiji partner i zavisili od Vučićeve samovolje), treba da izoluju Dačića od SNS i URS, da mu jasno signaliziraju da ima s njima komforno mesto, i da mu u pravom trenutku upute ponudu – koja se ne odbija.