Dačićeva pobeda

Možda Jutarnji i nije neki primer za novinarsku odvažnost, ali pozvali smo se na njega po intenzivnom sećanju, jer je, eto, taj list pre tri-četiri godine spomenuti naslov – razume se, u verziji da su u pitanju ljudi koji su osramotili Hrvatsku – štampao povodom odluke Sabora da se redukuju prava u vezi sa veštačkom oplodnjom, dajući ispod njega pojedinačne fotografije onih zastupnika koji su glasali za. Razumeli smo da je list hteo da kaže da nije amorfna institucija jedina koja će se imati stideti pred savremenicima i potomstvom, nego da su to i konkretni ljudi. Jeste neka vrsta stuba srama, ali ostao je utisak. Toga ovde nema. I naš nam oportunizam, k svemu, sugeriše da je dovoljno da ukažemo na tuđu a da ne ističemo sopstvenu hrabrost. Smeliji od nas, dakle, napisaće da su oni gore osramotili Srbiju, i dodaće tome društvu još i imena patrijarha Irineja, i gradonačelnika Đilasa. Nisu u petak bili na sednici, ali suflirali jesu, itekako.

Ako je nekad Srbiji trebala Parada ponosa, trebala je sad. Ili, bolje rečeno: ako joj nije trebala zabrana, nije joj trebala sad. Politička pometnja koja je nastala Tačijevom akcijom na severu Kosova, i, posebno, ultimatumi koje je Beogradu uručila Angela Merkel, ošamutili su Srbiju. Srbija je tu manje kriva nego što joj se obično pripisuje, ali to malo menja na stvari. Posle dužeg vremena na bitnim svetskim adresama pojavljujemo se u staroj, dobroj ulozi balkanskog otpadnika.

Zabrana Parade ponosa dolazi kao novi, jak dokaz te teze. Obnavlja se sećanje na Srbiju oko koje – kao oko nesanirane septičke jame – treba obilaziti u širokom luku. Opis deluje pomalo drastično, ali ne zavaravajmo se: dođemo vam dobri da je doživljaj Srbije tamo iza neretko i gori. I, ma koliko to bila neka vrsta instanta, Parada ponosa bi ga u znatnoj meri popravila, taj naš deficit moderniteta, na sličan način kao što tu sliku popravlja Novak Đoković. Pre nego što se počne ismevati rečenica koja sledi, produktivnije će biti da se strpljivo pročita: i teške debate o Kosovu, na primer, imale bi ako ništa a ono bolju atmosferu kad bi Srbija bila baštinik sloboda i prava koje podrazumeva Parada. Nije reč o tome da se dopadnemo Editi Tahiri ili Robertu Kuperu, radi se o tome da se sa njima razgovara odrešenih ruku, i čista obraza.

Zabrana je stoga Srbiju iz septembarskog košmara gurnula u agoniju, i naštetila je državnim i nacionalnim interesima. Sem toga, ona je proizvela i jednu dublju političku promenu koja sada stoji u senci događaja: u odmeravanju snaga političkih aktera oko Parade pobedu je odneo Ivica Dačić! Malovićka, koja uzgred sa njim nije u ljubavi već odavno, premijer Cvetković, Šutanovac koji u političkim bitkama ima kao trofeje takve kapitalce kakvi su Koštunica i Toma Nikolić, potom šefovi bezbednosnih službi uključujući Tadićeve pozdanike Rakića i Vukadinovića, napokon Tadić sam, svi su oni prihvatili Dačićevu verziju konačnog rešenja za Paradu. Ostali su bili mačji kašalj, Tadić je, naravno, mogao biti problem. Pre tri meseca, naime, predsednik se države zlatousto, jasno da jasnije ne može biti, deklarisao u korist Parade. Dačiću to, međutim, nije smetalo da izjavi kako „mi ni o čemu nemamo stav“. Njegov je ucenjivački potencijal u koaliciji već i inače narastao do teško snošljivih granica, ali se sad ispoljio u gotovo malignom vidu. Sve je počelo onda kad mu se učinilo da bi mogao biti izigran pravljenjem velike koalicije posle izbora. Igra na razne dobitke, nedavno je tako odigrao čak i za Crkvu kod zakona o restituciji. Samo javi telefonom! Kombinujući brižnost i strogost, trpeljivost i uznemirenost, hladnokrvnost i histeriju, doterao je do apokaliptičkih projekcija događaja u vezi sa Paradom. Ko išta zna o tome poslu, jasno mu je da su njegovi spin majstori baš pustili mašti na volju! U njihove je radove, kako smo videli, lako uverio Savet za nacionalnu bezbednost, ali – vređajući tu i tamo zdrav razum – pokušava to da uradi i sa građanima. Još, zapravo, ne prestaje. Pri tome je po pravilu povlađivao onima koji nemaju prava na račun onih koji imaju ama baš sva. Kao šef stranke on to može da radi, ali kao šef policije! Zanimljivo je, u tom smislu, pitanje da li je on, možebiti, ispao žrtva svojih famoznih sindikata, koji su vodili harangu protiv Parade i pre svih bezbednosnih procena. Teško je verovati da su se ti ljudi plašili ulične bitke, kako je proizlazilo iz njihovih demarša, jer naprosto, nisu se školovali za balet. Ali, šta je onda pozadina afere? I šta ovu razlikuje od one, Jedinice za specijalne operacije, koja se počinje raspetljavati posle decenije?

Dačićeva pobeda pripada, međutim, vrsti od koje niko neće imati koristi, paradoksalno čak ni on sam. Trijumf bez slave! Napadaju ga i sleva i zdesna, pa i ambasadorica Vorlik koja mu je unekoliko proteže. Iako naš novi vožd misli da je spasao Srbiju od plamena, haosa, i krvi, ista ta Srbija trpi već novi pad ugleda i uticaja. Koštaće više nego svi izlozi koji bi eventualno bili razbijeni. Teško je verovati da mu pobedu uvažavaju i oni koje je ubedio u svoju procenu. Oni, prvi! Kad se Tadić na koncu konca osvrnuo oko sebe, već je bio u škripcu i bez dobrog izbora. (Njegov, naravno, problem.) Policijski sindikat nije, dakle, ni skrivao da je u nekoj vrsti pobune, i na te ljude se nije ni mogao ni smeo osloniti. Slično je već praktikovao kad je hapsio Mladića i Hadžića i kad je posao obavljen u porodičnom krugu. Uza sve, ni njegov zamenik u stranci, Đilas, nije mu ni najmanje respektovao onu spomenutu izjavu u korist Parade. Naprotiv, pokazao se u ovoj operaciji kao mali od kužine u Dačićevoj rekonkvisti, zaogrćući se plaštom brige za imovinu grada kojim upravlja. Taj mladi čovek koji će – a ko bi drugi – jednom u budućnosti voditi Srbiju, pokazujući začuđujuću rigidnost (i to ne samo u slučaju Parade) pokazuje, istovremeno, i to kakva će ovo zemlja biti kad on bude njome upravljao. Nemamo, na žalost, otuda dobrih vesti! Katran kojim se sad namazao, naime, teško se skida. Može, ali ide sa kožom.

Tadić, dakle, ima izgovore, ali ne i opravdanje. Kad je u subotu govorio u Jajincima i nad tim se kostima zaklinjao da će štititi prava manjinskih grupa ličilo je da se ruga samome sebi; onome sebi koji nipošto nije smeo popustiti pred Dačićem i Đilasom.