Davljenici i spasioci

„Od presudne je važnosti da se izgradi zajedničko osećanje evropske odgovornosti za nono što se događa u Sredozemlju“, upozorava svojih dvadeset osam kolega Federika Mogerini, spoljnopolitička šefica EU, ali i nemoćno prihvata da „nema lakih i čarobnih rešenja“. Siromasi se „u bolji život“ upućuju čak iz podsaharske Afrike, kao i iz područja bliskoistočnih sukoba, da na severnoj obali nađu mesto u čamcu, koji im je još poslednja prilika za izbavljenje.

 Mare nostrum, misija Italije za pretraživanje i pomoć na moru, u samo jednoj godini – prema pouzdanim ocenama – spasla je više od 160.000 nesrećnika. Prošle jeseni je ukinuta zbog budžetskih ograničenja, a i zamerki iz EU da ovaj program „podiže očekivanja migranata i ohrabruje ih da prelaze Mediteran“. Agencija EU za kontrolu granica (Frontex) od novembra 2014. počela je svoju samarićansku operaciju (Triton), sa trećinom manje novca nego što je imala italijanska (devet miliona evra mesečno) i bez sopstvenih brodova, oslanjajući se na iznajmljivanje lađa. Patrolni čamci EU deluju u ograničenom prstenu od pedeset kilometara od obale Italije, prepuštajući hiljade putnika na milost „otvorenom moru“ ili „gusarskim kapetanima“, pa i raspoloženju „gomile“ na pretovarnim i obično oronulim brodićima (zabeleženo je bacanje grupe nigerijskih hrišćana u vodu pošto nisu hteli da se mole Alahu za pomoć, kad su počeli da tonu). Međunarodna organizacija za migraciju ceni da je ove godine dosada na italijansku obalu uspelo da se iskrca oko dvadeset hiljada ljudi, „što je nešto manje nego u prva četiri meseca prošle, ali je – za isto vreme – broj žrtava devet puta veći“.

 „Tragedija se događa na Mediteranu i ako EU i svet nastave da drže zatvorene oči, biće to genocid – kao i kad se prošlosti žmurilo na drugim mestima“, dramatična je poruka premijera vlade Malte Džozefa Muskata. Brižni analitičari i humanitarne organizacije okrivljuju EU, „poznatu po birokratskoj sporosti“, za izostanak brze SOS akcije, kojom bi mnoge nesreće bile sprečene.

eđu radikalnim „čuvarima Evrope“ je italijanska Liga za sever, koja poziva na „hitnu blokadu obala Libije“, dok aktivisti partije Silvija Berluskonija misle da italijanska mornarica mora da „potopi sve brodove“ krijumčara.

Francuski predsednik Fransoa Oland ima jednostavan savet: više brodova spasilaca, više izviđačkih letova i mnogo odlučnija borba sa svima koji zarađuju na turobnim ljudskim sudbinama. Nezavisna medijska istraživačka grupa IRIN ima praktične ideje. Jedna je privatizacija spasavanja migranata na moru. Takvih, kažu, primera već ima, a u Međunarodnom institutu za humanitarno pravo u San Remu nalaze da bi „uvođenje privatne inicijative bio inovatorski pokušaj da se ublaži nedostatak koordiniranog ponašanja EU“.

 Pored toga, treba pokušati i sa dotacijama velikim pomorskim prevoznicima, čijih osam stotina brodova su u 2014. spasli 40.000 migranata u nevolji. Međunarodna pomorska organizacija pritom ističe sadašnje „znatne finansijske troškove brodara“ u takvim misijama, zbog kojih već uveliko izbegavaju osetljiva područja. Komisija za izbeglice UN podseća da još postoji mehanizam za ovakve prilike iz doba vijetnamskog egzodusa u prošlom veku, pa samo treba da se aktivira, kako bi se vlasnicima trgovačkih brodova plaćali spasilački izdaci.

 Briselski Evropljani već dugo međusobno upiru prst jedni na druge – ko je kriv za „desant“ došljaka i posledice. Rim se – dobrim delom – oseća „prepušten vetrometini“, pogotovo pošto su Grčka i Španija zgusnule granično sito, pa migranti kreću sve više ka italijanskom kopnu. Uravnoteženiji program trajnog udomljavanja bio bi spasonosno olakšanje. Dosad su članice EU prihvatile samo devet procenata došljaka, koji traže sigurniji dom i posao.