Detektor laži

Svet može da spasi samo jedan Bog, zavapio je Martin Hajdeger u svojem testamentarnom intervjuu za Špigel (Ogledalo), a mi, danas, pred ogledalom sopstvene savesti i javnog mnjenja imamo puno pravo, i ne samo pravo nego i dužnost, da zapomažemo: „Srbiju može da spasi samo jedan Detektor laži“, ili, „samo detektor laži Srbiju spasava!“

Tu ploču – oprostite mi na ovom anahronizmu usred našeg koraka sa modernim, tehnifizovanim svetom! – na kojoj je pevao mladi Crnjanski: „Nemamo ničeg, ni Boga ni Gospodara, naš Bog je krv“, danas, posle sto godina, napokon okrećemo i, evo, pevamo: imamo svega, i Boga i Gospodara, naš Bog je Detektor laži, a naša sudbina – inflacija istine!

Nema, dakle, bogovetnog dana a da neka, u vlasti visoko i najviše pozicionirana osoba ne sedne vruća pred ovu hladnu spravu za detektovanje laži kao pred sami Strašni sud. To zasedanje je postalo ne tek moda nove srpske politike nego politička sveta dužnost, a političar i/ili vlasnik sredstava za proizvodnju informacija koji se usudi da izusti: „Idem pred poligraf“, kao da je rekao: „Idem pred lice Božje!“ Za njega se u Srbiji našeg doba mora reći: „Taj, boga mi, ima petlje!“

Poligraf ili detektor laži bije činjenični sud da nema nikakvu vrednost u sudskom postupku, da, naime, rezultat njegovog ispitivanja nije relevantan dokaz na sudu. Ali, utoliko gore po činjenice! Jer, ovde se gubi iz vida upadljiva aksiološka i, štaviše, ontološka razlika: u Srbiji, Detektor laži uopšte nije u funkciji pravosuđa, nego u funkciji morala.

Ako je Zoran Đinđić znao da kaže: „Kome je do morala neka ide u crkvu“, današnja vlast veli: „Kome je do morala neka ide pred Detektor laži!“ Cela struktura naše politike, cela naša vlada danas je na Detektoru laži. Zašto? Zato što joj je stalo više do morala nego do pravosuđa. I to ne do bilo kakvog morala, nego do teološki zasnovanog morala – morala koji ishodi iz transcendentne instance čiji je portparol na zemlji Srbiji Detektor laži. Iz tog aspekta gledano, Srbija nikada pre nije dosegla ove nebeske visove.

Ne treba stoga dopustiti da prođe puno vremena da bi svaka kuća, svaka časna porodica, u svoju familijarnu sakristiju unela kao oltar po jedan porodični detektor laži. I nek se s radošću svi na Njega navuku kao što se, u Basarinom romanu „Mein kampf“, Dobrica Ćosić „naložio“ na aparat za magnetnu rezonancu! Detekciju laži vršićemo, dakle, po kućama.

Ova Sprava je hladna, trezvena i apsolutna, jer ne sudi ni po babu ni po stričevima, već po pravdi Boga istinoga! No, problem su jezici ljudi oko ove božanstvene sprave. Tako je bilo i u svetu nedelju kad je bogovski utisak dobrovoljnog stupanja pred Detektor laži, Premijera Republike Srbije i Koordinatora svih njenih Službi bezbednosti alijas Tajnih službi, Aleksandra Vučića, oskrnavljen govorom Ministra unutrašnjih poslova Republike Srbije, Nebojše, Nebojše Stefanovića.

Sve što je Detektor laži jednoglasno rekao o nedužnosti premijera, ministar policije okrnjio je uvođenjem apsolutno bespredmetnih i suviše ljudskih sumnji. Ovde se neću zadržavati na kostimografskim detaljima onih pripadnika policije s fantomkama na glavi i s oružjem u ruci tokom konferencije za štampu, neću govoriti o načinu govora, gestikulaciji i mimici ministra Stefanovića, koji guta pljuvačku, nego ću se, u ovom fantomskom teatru čiji je deus ex machina fantomski ud Istine i Gospoda – Detektor laži, usredsrediti samo na suvi tekst koji je Ministar policije izustio kao ministrant.

Podnoseći izveštaj o Izveštaju Detektora laži, Ministar unutrašnjih poslova rekao je da je Detektor potvrdio da „Aleksandar Vučić nikada nije sreo Kornica, nije sedeo s njim bilo gde, a ponajmanje u nekoj kafani.“ Dakle, rezolutno, apsolutno Ne Detektora, rečeni ministar relativizuje!? On se, posle tvrdnje Detektora laži, usuđuje da tvrdi da premijer sa izvesnim licem nije „sedeo bilo gde“, dakle, gde bilo! Zatim, nastavlja da razmekšava već omekšanu tvrdnju Detektora laži, tvrdeći da je ono „bilo gde“ (ili gde bilo) – „ponajmanje u nekakvoj kafani“! Kao krunski dokaz za tu svoju tvrdnju, ministar Stefanović navodi sledeću karakteristiku premijera: „On uopšte retko ide u bilo kakve kafane, a čak i sa članovima porodice ga retko možete zateći u restoranu.“

Da to što neko nema običaj da ide u kafane i restorane nije nikakav dokaz da se tamo ne može i zateći, pogotovu ako je tu iz nekih drugih, nekafanskih i nerestoranskih pobuda – ministru policije nije poznato, kao što mu nije poznato da kada zastupa Detektor laži, onda ne treba da ga osujećuje, jer Detektor zna šta govori.

Gl1 To zasedanje je postalo ne tek moda nove srpske politike nego politička sveta dužnost, a političar i/ili vlasnik sredstava za proizvodnju informacija koji se usudi da izusti: „Idem pred poligraf“, kao da je rekao: „Idem pred lice Božje!“