Toma Nikolić izdao Halkidiki! Ne trčite pred rudu. Ne padajte u vatru! Vest je lažna! Ne bi Tomo nikad izdao braću Grke niti bi ikada priznao nezavisnost Halkidikija – takav je on karakter – uprkos tome što je – ako je verovati jednoj ovdašnjoj eminentnoj žutari – brat Grk, Cipras, izdao nas, to jest – Kosovo. V čjom djelo? Do juče ovde obožavani Cipras pod pritiskom mrskih imperijalista odlučio da Helada otvori nekakvu poluambasadu u Prištini. I šta? Puče tikva! Obeshrabri se Vulin! Razočara se Borko. A kako je Tomi, o tom ne smem ni da mislim.
Ali Ciprasova izdaja uopšte nije tema naše današnje kolumne. Nastavljamo – po inerciji – tamo gde smo stali u subotu: na inerciji, zloj kobi Srbije. Možda će vam se ovo učiniti kao pesničko preterivanje, ali tvrd vam stojim da su osrednjost i njeni manekeni – ambiciozni mediokriteti – glavni generator inercije u Srbiji, sledstveno i glavni uzrok njenog siromaštva i serije istorijskih potucanja. Sad ću to – na jednom primeru – i naučno da vam dokažem. Čitajte pažljivo! Iako povremeno volim da ga potprcnem, Matiju Bećkovića smatram sjajnim pesnikom i vrlo duhovitim čovekom i ni na kraj pameti mi nije bilo da ga potprckujem sve dok jedne zgode nisam u nekim novinčinama pročitao vest da je Bećković „specijalni izaslanik premijera Koštunice na sajmu šljiva u, da kažemo, Gornjem Pičkovcu.“
Pročitavši vest, vaistinu sam bio popizdio. Ne trčite pred rudu. Nisam bio popizdio ni na Voju ni na Matiju, ni na Pičkovac, nego na večno ponavljanje zloduha srpske osrednjosti. Da su u Srbiji najsposobniji i najduhovniji ljudi – a nije ih manjkalo – na vreme uzeli stvari u svoje ruke, a ne najgrlatiji i najpotuljeniji, novinska vest bi glasila ovako: „Matija Bećković poslao Voju Koštunicu po cigare i burek“.
Tome je u Srbiji oduvek bilo tako. Tako je, recimo, rodonačelnik istoricističkih bulažnjenja o zlatnim kašikama i ostalom srednjovekovnom bešteku, Pantelija Srećković – predsednik ondašnje SANU – zasenjivao genijalnog Ilariona Ruvarca, tako su sitna piskarala mrsila konce Lazi Kostiću, tako su i kraljevski i komunistički mediokriteti zagorčavali život Milošu Crnjanskom… Tako su Tesla, Pupin ( i stotine hiljada manje značajnih Tesli i Pupina) morali da odlaze u beli svet da bi tamo postali Tesla i Pupin, jer bi, da su poslušali Aleksu Šantića, pa ostali ovde, završili kao specijalni izaslanici nekog od vladajućih mediokriteta na mudijadi u Šajkašku.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na Twitter nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
