Doktor Putin

Naš Pravni fakultet pak mislio je, kad je inicijativu dao, drugačije. U prvi mah se, u stvari, činilo da misli ironično. Ne. Bilo je mrtvo ozbiljno. Ispalo je, na kraju, u neku ruku utešno. Zamislite da je nekome palo napamet da mu, kao Alijevu na Tašmajdanu, podignemo spomenik.

Ma koliko amblematičan, realno je očekivati da će doktorat, ipak, biti sporedni događaj u okviru sutrašnje Putinove posete. Jedna, rekli bismo, bizarna epizoda udvorištva, ništa više. Ali, i ništa manje. Jer, veći problem od samoga toga čina jeste psihologija na kojoj je on nastao. Nije ona od juče. Od Rastka Nemanjića do ovih dana, sa propalim izuzecima koje bi mogao predvoditi kralj Milan, imali smo uvek jedno te isto: opsesiju maćuškom. Na toj je psihologiji napravljena ona – nikad stornirana – radikalska deklaracija o ujedinjenju sa Rusijom, na njoj je, uostalom, i NIS budzašto prodat Rusima, na pragu je da se to desi Zvezdi i Telekomu. Tako je data i kart-blanš podrška ruskoj inicijativi za Evropski bezbednosni sporazum, a da za to nije doneta relevantna državna odluka. Napokon, ali ne i najmanje važno, upravo zbog te psihologije niko naš neće imati kuraži da Putina sutra upita kad će nam isporučiti naše begunce zakona.

Zato i sad kad dolazi Putin to nije dolazak jednog regularnog premijera u regularnu radnu posetu. To je dolazak vanzemaljca. Eskorti, avionska flotila, lični automobil koji može odoleti atomskom udaru, zavareni šahtovi na ulicama, državni logistički štab sa ministrom na čelu, čitava, dakle, jedna neposustala mitomanija u akciji. Nema sumnje da Putinova pojava izvan rutine doprinosi tome. On je fajter. Na sastanke, ručkove i večere dolazi kad hoće, produžava ih i skraćuje po meri svojih potreba. Sluša, piše, izdaje zadatke. On više diktira nego što razgovara.

Događa se, međutim, i u ovoj prilici, ono što je uvek takođe bilo neizbežno u našim odnosima: egzaltaciju na kraju po pravilu zameni razočaranje. Tu je situaciju za večita vremena naslikao Crnjanski kad je svoga Pavla Isakoviča odveo preko Karpata. I sad je neka slična stvar na pomolu. Putin je odabrao da u Ljubljani provede dan i noć, a kod nas – najbližih – samo nekoliko sati! Uvreda ili ne, neće moći bez suza. Osim ako ne osveži scenu potezom sličnim onim kojim je pre tri godine, recimo, šokirao Hrvate u Zagrebu. U širem okviru njegove delegacije pojavio se tada jedan surčinski kontroverzni biznismen, u svojstvu – kako je službeno objašnjeno – ruskog poslovnog partnera.

Neverovatan je broj špekulacija koje se bave time šta će biti stvarni sadržaj Putinovih razgovora, ovde, u jako očiglednom nedostatku relevantnih informacija. Ruski ambasador poletno i, nema sumnje, vešto cedi suvu drenovinu iz dve rečenice saopštenja koje je pred put dao Putinov kabinet. Prevrnuo je i okrenuo na desetak načina to da su u agendi ekonomija i energija. Da je barem imao u ruci ono što će imati njegov ruski kolega u Ljubljani: za put u Sloveniju izričito je navedeno da će se tamo razgovarati i o Južnom toku. Za put u Srbiju, ne. U svome zamahu, međutim, ovdašnji je ambasador dodao svemu i svoju kreaciju – da će ovde biti potpisana Deklaracija o strateškom partnerstvu Rusije i Srbije. To će se, ipak, desiti na leto u Moskvi. Ne spominje, međutim, jednu drugu zanimljivu stvar: Rusi bi ovoga puta na sto mogli staviti to da će ubuduće sa Turskom raditi na balkanskim pitanjima. Kao u vreme srpskih ustanaka! Prošloga su meseca lideri ovoga regiona redom bili kod Erdogana, a Erdogan potom kod našeg sutrašnjeg gosta. I o Južnom toku Putin neće imati samo lepih vesti. Koči Turska. Ubuduće, dakle, samo s njom, ili nikako.

Jedan od razloga što je svemu ovome tako, leži, nema sumnje, i u činjenici da je poseta došla relativno neočekivano. Lanjska jesen prošla je, naime, vrlo hladno u odnosima Moskve i Beograda. Ne samo da smo, izgleda, Ruse držali po strani od procesa zaokreta u kosovskom pitanju nego smo ih kao dotad najtvrđeg saveznika držali i neobaveštenima u pogledu svojih postupaka. Politika zaokreta odigrala se tako mimo ruskog uticaja i znanja. Ako bismo se na ovome mestu poslužili mrzovoljnom retorikom, rekli bismo da se korisne stvari za nas i mogu očekivati samo onda i tamo kada i gde njih nema.

Kao znak retorzije, neke moskovske političke adrese neskriveno su potom stavljale do znanja da ne otvaraju beogradsku poštu. Tadićeva poseta Moskvi planirana za 2010. prolongirana je. Itd. Led je u decembru počeo da lomi Jeremić, u neku ruku family friend, i čovek koga je politika zaokreta gurnula u stranu jednako kao i Ruse: da li je ili nije bio marketing, tek Lavrov ga je primio tri dana pre konvencije Demokratske stranke, kada je Jeremić bio u trci za potpredsedničko mesto, i tada su pali dogovori da države ipak krenu dalje. Dolazak Putina u tome je smislu povratak realizma u naše odnose.

Rusija je jedan od ona četiri dobro poznata stuba naše spoljnopolitičke doktrine. Naglasci – na kojem je ona mestu – nisu, međutim, stabilno raspoređeni. Na nedavnoj ambasadorskoj konferenciji, na primer, to je rodilo pitanje o tačnoj instrukciji. Čini se da je bilo suvišno, kad se dobro zna na kojoj je strani planete srce šefa naših ambasadora. Putin ili Obama? Putin, uvek je njegov odgovor.

I Rusija je u tome pogledu transparentna, samo ako hoćemo da gledamo. U Koncepciji spoljne politike Ruske federacije koju je u julu 2008. odobrio Medvedev, Srbija se ne spominje pojedinačno, kao za Rusiju neka važna zemlja. Teško da nam za utehu može poslužiti činjenica da su u istome tretmanu i druge države regiona. Nema zluradosti u ovoj konstataciji: objektivno, Rusija je nama nešto drugo nego što smo mi njoj. Ona je globalni igrač, mi ni regionalni, čak ako pri tome imamo na umu to da je neka zemlja velika ili mala u svetskoj konstelaciji onoliko koliko je velika ili mala njena politika. Naša su kolebanja u tome pogledu dramatična, i zato teško izlazimo iz deficitarnog partnerstva, kakvo je i ovo sa Rusijom. Sporazum o strateškom partnerstvu koji treba na leto da potpišemo sa Moskvom prilika je da popravimo svoju situaciju. Sutrašnji razgovori sa pragmatičnim Putinom mogu tome poslužiti kao predigra.