„Vojislav Šešelj je“, izjavljuje sudija Antoaneti, „slobodan čovek!“ Sudsko veće Haškog tribunala presudilo je da dr Šešelj nije kriv ni po jednoj tački optužnice, a ima ih… imalo ih je devet. To je sada glavna vest. Objavili su je i u svetu najuticajniji i najugledniji mediji. Tužilaštvo, dakako, sprema svoju žalbu, tražilo je zatvorsku kaznu za optuženog u trajanju od 28 godina. Šta će dalje biti, videćemo. Zadržimo se na onome što je već vidljivo, ali ne i očigledno.
„Nijedan ratni zločin nisam izvršio sam“, tvrdi Vojislav Šešelj, predsednik Srpske radikalne stranke. Izjavio je to u odličnom intervjuu Tamari Nikčević za poslednji broj srpskog Newsweeka (28. mart). Rečeno i objavljeno. Rekacije – nikakve. Ni mukajet. Srbija je gluva.
„Nijedan ratni zločin nisam izvršio sam. Maja Gojković, Tomislav Nikolić i Aleksandar Vučić učestvovali su u svemu u čemu sam i sam učestvovao. Bili su moji saučesnici. Vučić je bio u Sarajevu, borio se na Jevrejskom groblju, nakon čega je otišao na Pale da radi za srpsku televiziju. Kada se u jesen 1993. vratio u Beograd, odmah se učlanio u SRS. Nikolić je od početka bio s nama, otkako smo ujedinili Srpski četnički pokret i Narodnu radikalnu stranku. To je bilo 23. februara 1991. Tomislav Nikolić je nekoliko meseci ratovao kao dobrovoljac“, to je potpuni odgovor na postavljeno pitanje.
Oni koji su bili najbliži saradnici Vojislava Šešelja, a koje on okrivljuje za saučešće u ratnim zločinima, danas su na najvišim državnim funkcijama, ljudi od izuzetne moći i dobro potkoženi materijalnim dobrom. Kojim dobrom, Srbijo? Gladna, obrukana i beznadna.
Stvar je prosta i prostačka. Ovde se uticaj i moć poistovećuju sa arogancijom i nasiljem. Biti uticajan znači biti arogantan prema vrlinama. Biti moćan znači imati lični monopol na upotrebu nasilja. To je osnova vaspitanja u ovoj zemlji. Oni koji se dive vrlinama i imaju skrupula, neuporedivo teže mogu u ovom društvu i ovoj državi zauzeti ugledne pozicije od onih koji skrupula nemaju. Roditelji žale nad svojom decom kad u njima osete spremnost na solidarnost, samoodricanje i brigu za drugog, jer im nije teško da predvide u kakvoj će bedi završiti ako na vreme ne napuste ovo društvo.
Od pada našeg socijalizma, ovo je zemlja na koju se spada, a ne zemlja koja bi se mogla želeti za život. Ključ problema je u tome što građani i građanke, uprkos iluziji parlamentarnih izbora, ne odlučuju ni o čemu od javnog interesa. U ime svih danas se trudi da preko odlučuje jedan jedini čovek, svemoćan i sveprisutan, ime mu je Aleksandar Vučić, premijer je ove države i koordinator svih njenih službi bezbednosti. To se zove infantilizacija javnog mnjenja iliti „glasačkog tela“
Vratimo se Vojislavu Šešelju i njegovom mnjenju i ponašanju, na kojima su vaspitani Tomislav Nikolić, Maja Gojković i Aleksandar Vučić da je to postala njihova priroda, pomoću koje su, uostalom, nekadašnjeg svog vođu ostavili na cedilu baš kad je bio u neprilici – ti njegovi učenici, za koje on sada tvrdi da su mu bili saučesnici u ratnim zločinima, a od odgovornosti za koje je ovog dana oslobođen pred međunarodnim sudom u Hagu. Priroda takvog postupanja, naime, postupanje takve prirode Šešeljevih učenika, temelj je šešeljevske radikalne emancipacije od humanih vrednosti, o čemu će upravo biti reči.
Šešelj veli da nijedan ratni zločin nije izvršio sam. Dakle, on nedvosmisleno iskazuje da jeste izvršio ratni zločin, i to ne jedan, nego više ratnih zločina.
Na pitanje novinarke Nikčević: „Jeste li ikada pokazali i trunku saosećanja spram patnje i stradanja drugoga? Jeste li?“, Šešelj odgovara lakonski, kratko i bespogovorno: „Nisam.“
Najzad, predsednik Srpske radikalne stranke, u istom intervjuu, izjavljuje ovo: „Sve što sam radio, radio sam za dobrobit otadžbine i srpstva.“
Ovaj silogizam mogu da reše i osnovci, ali oni se ne bave rešavanjem logičko-etičkih silogizama, nego se spremaju da kupe fakultetsku diplomu i vode državu, poslujući privatno po njoj. Pitanje glasi: šta već dvadeset pet godina znači raditi za srpstvo i otadžbinu? Nesumnjivo, to znači činiti zločine, a među njima i ratne. Kakvi su ljudi oni koji rade za srpstvo i otadžbinu? To su oni koji nemaju ni trunke saosećanja za patnju i stradanja drugoga: ljudi beskrupulozni, bezosećajni, ljudi nahvao koji su gladni moći i moći i koji društvo i državu pretvaraju u društvo nahvao i državu nahvao, jednom rečju, nazbilj u svoju prćiju.
Tako smo dospeli dovde, da odgovorim na pitanje iz naslova knjige memoara Nebojše Popova „Kako smo dospeli dovde“. Postoji doktor Faustus, postoji Doktor Džekil koji je i Mister Hajd, ali postoji i Doktor Šešelj, sa svojom školom mnjenja i razgradnje, dogme i iluzija, sa svim onim hordama pojedinačnih fakata koje mu služe da organizuje laži i privide, i postoje njegovi učenici, pardon! saučesnici.
Oslobodivši Doktora Šešelja optužbe za ratne zločine, Haški tribunal je oslobodio i one koje je Doktor optužio za svoje saučesnike u ratnim zločinima. „Maja, Toma i Aca, slobodni su ljudi“, s pravom bi mogao da usklikne sudija Antoaneti.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na Twitter nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
