Ako je u Srbiji, aprila 2010. medijski podvig napisati tekst sprdajući se nadugačko s Veljinom dijagnozom i otvarati po ko zna koji put istu priču; ako je u Srbiji podvig proglašavati Harisa Silajdžića za neku vrstu čudovišta zbog izjave na koju se mediji ne bi ni osvrnuli da je došla od strane nekog „jačeg“ igrača od tzv. lidera te nesretne BiH; ako je podvig ćutati o „svojim“ kriminalcima koji nesmetano kupuju Srbiju: od sirovina do univerziteta, a čerečiti Đukanovića zarad multinacionalnog svata Šarića i to proglašavati još „novom sabljom“; ako je medijski podvig ispratiti trend režima, pa Ivicu tretirati kao najevropljanina jer se najviše promenio od svih političara – onda, priznajem da sam sve ovo vreme bila u krivu.
U tome što uporno i tvrdoglavo odbijam da poverujem da se mediji u Srbiji kreiraju i režiraju i smišljaju u jednom istom centru moći. U tome što uporno i iskreno hoću da verujem u demokratičnost DS, i njenog predsednika, i teško prihvatam, i mada me dešavanja neprestano demantuju, da je taj centar moći – Demokratska stranka i njoj bliski ljudi.
Krenimo pokaznom vežbom samokritike. Ovde u Danasu, danima se, na primer, piše o Žižekovoj filozofiji. Baš lepo, rekao bi neko. Ti tekstovi su ispali najčitaniji, i eto dokazali kako prosečni čitalac jeste zainteresovaniji za filozofiju nego za Seku Aleksić? Ali, na drugi pogled, primećuje se nimalo akademski obračun sa Žižekom, začuđujući za list tipa Danasa. Teško je čitaocu da razume to iznenadno interesovanje za Žižeka, ukoliko se prethodno ne objavi da je Žižek nedavno u jednom intervjuu izneo svoj stav o tome da je za „Kosovo najbolje da se pridruži Albaniji“ (!). Taj Žižekov bizarni stav je nešto o čemu se i te kako može polemisati, ali se ne polemiše. Zašto? Eh, zašto… Umesto toga, nedopustivo se proskribuje Žižekova ličnost i njegova nauka, a o onome šta zaista svrbi i čini Žižeka tako žižekastim, zapravo nigde ni reči. Kakve to veze ima sa DS, upitaće neko. Dobro – možda nikakve, ako zanemarimo svaki zov umirućeg IQ nacije.
Dalje, najevropljanin Dačić. Ivica, ni za vreme režima Miloševića, osim što je iritirao javnost po stepenu imitiranja svog vožda u načinu govora, nije bio ličnost koja se isticala nekim naročitim nepodopštinama. Iz vremena 90-ih nije ostalo zabeleženo da je Ivica Dačić nekog uvredio, naredio nečije ubistvo, nešto prisvojio, obogatio se. Jok, bre. Tek po dolasku ovih „naših“ i Ivica bi povezan s nekom aferom „koferče“, i to je to. I, sad, ako će neko baš Ivicu da proglasi najevropljaninom 2010. i tako ga smesti na istu listu ljudi na čijem čelu se nalazi dr Zoran Đinđić kao prvi nosilac te titule – njegova stvar. Mislim toga ko titulu dodeljuje. Što rekoše mladi LDP, neka sledeći nosilac bude i Toma Nikolić, šta me briga. Ama, druga stvar je nepodnošljivo licemerna. Ti beskrajni tekstovi i medijske promocije ideje o Ivici kao najevropljaninu, a od strane grupe uvek mobilisanih tekstopisaca. Argument im glasi: „Ako je dobio, Ivica je i zaslužio titulu, jer je političar koji se najviše promenio.“ Izem im argument! Pa ako je tako, jedini problem svih nas koji 90-ih nismo bili u vlasti i nismo imitirali Slobine govore, u tome je što sad nemamo u odnosu na šta da se promenimo, pa samim tim nismo najevropljani, a ni podobni da živimo i radimo u Srbiji danas, jer nismo stekli čak ni ulazna vrata Pinka, tih 90-ih?! Matematika je to malog Perice, ali primenjuje se u naučne svrhe! No, kakve to veze ima sa DS, upitaće neko? Dobro, nikakve, ako ćemo da se psujemo.
Treće, Velja Ilić i priključenije. Nema nijednog medija u Srbiji, niti je upravni odbor RTS reagovao, recimo, na emisiju „Raspakivanje“ i način na koji je nedavno autorka emisije tretirala lik i delo Ratka Mladića zbog kojeg je „najevropskija“ Srbija do danas u čabru! Da je toj emisiji izmeren jedan promil nedopustive tvari u etru, koliko je medijski pridodat izjavi Silajdžića, Srbija bi bila Evropa par exelans! Ni reči o Mladiću. Ali, evo zamene. Pozove se oprobani Velja na RTS, pusti se s lanca pravo na Jelenu Trivan, portparolku DS, i imamo aferu meseca za sve tabloide, ozbiljna glasila, i ćutljivog Tomu Zorića lično. Kada je Jelena doživela strašnu traumu, i pre nekoliko meseci bila izujedana od čopora pasa lutalica, bilo je nesnosno čitati kakvom su je linču i pogromu izložili po internet forumima većine istih tih medija koji je danas tobože žale! Znam da je bilo nemoguće objaviti išta što je to medijsko ujedanje nesretne žene bilo moguće zaustaviti, jer nisam jedina koja je pokušala da objavi, tamo gde se odvijalo. Samo iživljavanja tipa: „Psi ne ujedaju dobre osobe“, bila su lajtmotiv i bila su poželjna, i niko, podvlačim, niko nije reagovao. Velja Ilić zaista ne zaslužuje da gostuje nigde izvan Skupštine. Pa, to znamo još od onomad. Ali zašto ga onda pozivaju i puštaju?! A zašto puštaju onog čoveka u „Trenutak istine“ da se hvali kako bije ženu, a onda naknadno pozovu tužilaštvo da nešto preduzme tim povodom? Nije li Veljin i Pinkov trenutak bahatosti jedan te isti obrazac? Kakve veze ima DS s tim, pitaće neko. Dobro, nikakve, ako ćemo da se stidimo u tišini.
Na sve to, Srbija, tvrdim i to, nema nikakve šanse bez DS. U pomoć!
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na Twitter nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
