Dubara na grani

Ali nisu komentatorska bulažnjenja tema naše današnje kolumne, naša tema su tri filozofska pitanja – zašto se svi srpski političari – mislim na one koji prigrabe apsolutnu vlast, ne na njihove seize i poslugu – pre ili kasnije pretvore u Mila Dodika, zašto uprkos nedremanoj brizi srpskih političara za srpski narod, srpskom narodu sa svih strana svih reka, vekovima tako loše ide i zašto srpski narod – kad mu Svevišnji pošalje nekog čoveka spremnog (i sposobnog) da stvari promeni nabolje – dotičnom vrlo brzo smrsi konce i radosno se vrati u okrilje ovog ili onog Mila Dodika. Kome inače, u privatnim razgovorima, povazdan jebe majku majčinu.

Posle četvrtvekovnog razmišljanja o pomenutim temama došao sam do zaključka – koji ne mogu empirijski dokazati – da srpskom narodu savršeno odgovara stanje opšte ojađenosti, očemerenosti i siromaštva i da zato – takođe svesno – bira političare koji, svako na svoj način, očemerenost i siromaštvo usavršavaju i unapređuju. Leva skretanja tipa – „narod je glup, ne zna šta je za njega dobro“ – momentalno odbacujem. Ako neko misli da nisam u pravu, neka pokuša na pijaci „naš narod“ zajebati za pet dinara, pa će se uveriti da to neće ići, a kad se uveri, neka bude srećan, ako „naš narod“ njega ne zajebe za petsto dinara.

Možebiti da se ključ tajne krije u narodnoj (opšteljudskoj u stvari) sklonosti da zakine na meri, da umesto pekmeza uvali kamenčugu, da na kvarno mazne nek kintu i da, kad god je moguće, potkrade državu u koju se kune i za koju bi „život dao“. Sledstveno, kad se (sve ređe i ređe) pojavi neki kratkovečni reformator gorepomenutog tipa koju narodu kaže da, ako hoće boljitak, mora „okrenuti list“, naš narod takvu ideju s indignacijom odbaci i – čim reformatora skrati za glavu – plebiscitarno se opredeli za dilbera koji ima mnogo razumevanja i mnogo toplih reči za „naš narod“, koji je i sam sklon da zakine na meri, da umesto pekmeza uvali kamen, umesto bubrega muda i da – njemu se uvek može – potkrade državu u koju se kune i za koju bi „život dao“.

Dobro de, ne da se „naš narod“ zajebati za pet dinara, ali ipak nije toliko neprejebiv koliko mu se čini (i koliko ga narodni dušebrižnici uveravaju da jeste) pa – ne bi li sačuvao rečenih pet dinara u ruci – naseda na dubare na grani, na koje, da ne sadrže magične reči „Srbija“ i „srpsko“, ni u snu ne bi naseo. I šta? Dao bi „naš narod“ i poslednjih pet dinara, samo da mu dušmani slučajno ne zabrane da „voli Srbiju“. Je li vam išta jasnije? Meni nije.