Čekajte! Je li sa najozbiljnijeg inostranog mesta neko izjavio da je NASA režirala one spektakularne snimke H2O na Marsu samo da bi medijsku pažnju skrenula sa Putinovog istorijskog govora u UN? Pa, bilo to tačno ili ne, ova spekulacija, kao i razgovori Obama-Putin, cela ta nadrealna spika oko Sirije, upozorenja Rusa, kao iz scenarija „Ratova zvezda“ istrgnutih, upućenih Amerima u stilu „pazite da se naši avioni slučajno ne sudare u vazdušnom prostoru tokom bombardovanja“, i Amera Rusima: „Srećno“, takav je „rijaliti“ da ni Makluan nije mogao da sanja da će se ikada stvarno događati.
Ovo prethodno baca u vodu i objašnjava zašto je stupidan svaki pokušaj da se i prema svetskoj i prema regionalnoj i prema srpskoj politici i medijima odnosimo kao u 20. veku. Nema toga više, politika i mediji kreiraju stvarnost. Čovečanstvo se tu ama baš ništa ne pita.
Nisam ja sad otkrila rupu na saksiji. Mnogo je u Srbiji veštih i pametnih ljudi odavno sve to razumelo. Pa se igra i zarađuje na igricama sedeći u fotelji. Milina. Pa onomad smislili da se običnom čoveku sve i plasira na način koji je najjednostavniji. Odraslom čoveku daš olovku i kažeš, na primer: „Vidi, dušo, možeš ti i da glasaš, a možeš da crtaš Čiča Glišu“. I odrasli čovek podetinji. Ionako nema za koga da glasa, pa što ne bi crtao? I tako. A posle kažu da Čiča Gliša mnogo ličio na današnjeg premijera, pa zato ovaj pobedio. Ma, nije nego.
I šta više ima da analiziramo „rijaliti“ programe? Oni su stvarno više realni od informativnih emisija, koje se, istina, trude da održe korak sa „rijalitijima“. Čitam (gledala nisam, časna reč, a ne pravdam se) da je Šešelj ušao na „Farmu“. I sad se neki trude da naprave sebi medijski posao analizirajući to književnim instrumentima romantičarskog doba. Ma, dajte. Basara je bio najpošteniji kad se složio s Vukadinovićem da je Šešelj u kampanji i da će otići ma gde da namakne glasove.
I nema sad više mesta za patetisanje. Pa, 2010. imali smo „rijaliti“ kada je Jelena Karleuša držala predavanje Jovanu Ćirilovu! I svi smo (ja nisam, znam niste ni vi) bili nasmejani i vedri. Sad je sazrelo to voće. Nemamo, nažalost, više nikog ko je kao Jovan Ćirilov, a da imamo, taj bi makar na sat vremena zarad eksperimenta, budućeg eseja o eksperimentu, ili čega već, ušao u neki „rijaliti“. Šta smo (ja nisam, znam, niste ni vi) tražili, to smo dobili. Sada nema više nazad. Ej, pa na Marsu ima H20, kud bi vi?
Ali, hajde da se onda na kraju bavimo time što nam se nudi. Eto, ušao Šešelj na Farmu i piše u novinama, tamo mu srdačno prišao istetovirani mladić i rekao da je Šešelja trebalo da upuca iz snajpera, nekad u prošlosti. Srdačno on rekao, srdačno Šeki primio info.
„Imali ste tad kravatu na tufne.“ „Pa, da li te je to odvratilo?“, našalio se Šešelj s njim. Dakle, to je literatura, i to visokog ranga. Čovek ne može da se ne nasmeje Šešeljevom odgovoru, koliko god ne razumeo tu vrstu „srdačnosti“. Ali, o tome vam i pričam. To je svetski trend. Počinjem da verujem da je Šešelj u Hagu zaista 12 godina potrošio na usavršavanje kako se baviti politikom u postapokaliptičnom vremenu. Jer, zasad, jedini pokazuje da razume i nečastivog na Filozofskom fakultetu, a ne samo filozofiju koja, kako je Karleuša (verujem bez loše namere) priopštila Ćirilovu, nije za narod, jer je narod ne razume.
ene to s kravatom na tufne asociralo odmah na stihove Đoleta Balaševića: „Nosili ste ciklam kostim na tufnice/ a u kosi džidža-midže i pufnice/ gledale vas opirace/ podgrejane krompirače/ ko ste da ste najlepša ste, ej…“
Kad, ono, međutim, Neša Stefanović razumeo ozbiljno, slučaj se zakomplikovao i svi čekaju šta će dalje biti i piju H20. Farma se nastavlja…
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na Twitter nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
