Jedna od najčuvenijih i najkomičnijih lektorskih grešaka u istoriji štampane reči bila je utkana u tekst jednog od najkompleksnijih i najkomplikovanijih filozofskih pisaca, i to na jednom od njegovih najređih mesta, jednostavnom i jasnom, bez upotrebe stroge spekulativne terminologije, kod jedne poprilično banalne metafore.
Bila je to lektorska greška par excellence, iako je nisu počinili rasejani lektori, nego revnosni slovoslagači, a autor tog, ispravljanjem iskrivljenog, teksta nije niko drugi do Georg Vilhelm Fridrih Hegel, kako to gordo zvuči.
Put u rđavo tumačenje štiva, popločan je dobrim namerama čitaoca. Pročitavši onaj deo rečenice u kojem se (decidirano) tvrdi da je pocepana čarapa bolja od zakrpljene čarape, dakle, da je pocepana čarapa bolja od zakrpljene čarape, slovoslagači su odlučili da mu, na svoju ruku, smisao vrate u kolosek zdrave pameti, po kojoj je, dakako, zakrpljena čarapa i bolja i lepša od probušene, a da pri tom slavnog profesora ne uznemire upozorenjem na taj očigledni njegov lapsus calami. I bi učinjeno!
Jednim jedinim potezom filozofiranje je ovde vraćeno u laički status, a dijalektika duha i smisao njegove svetske istorije survani u varvarsko doba. Zakrpiti čarapu, ovde znači ne razumeti ama baš ništa od napredovanja apsolutnog duha, te, palanački, pokušavati zaustaviti njegov nezaustavljivi prodor, koji za sobom neminovno ostavlja pustoš, naime, otkriva pustoš tamo gde je unutra uspostavljena – u samoj logici zdravog razuma!
Ali, ostavimo se visokoparnog tona Hegelove filozofske fuge, jedinstvene u istoriji mišljenja! Da ukažemo na veličinu lektorske omaške u ovom slučaju, dovoljno će biti da kažemo da je ona ravna krivotvorenju kraja u nekom krimi-romanu, pri čemu se potpuno mešaju uloge ubice, svedoka i detektiva. Hegelova fenomenologija duha prepuna je obrta podobnih najboljim novelističkim izdancima u žanru krimića. Kakve sve podmuklosti, kakva lukavstva, koristi tu um da bi se ostvario u svetu, a da zavara trag, stvarajući drugo i različito nešto od onoga za šta se neposredno izdaje!
Jezičko bogatstvo jedne epohe, ako hoćete, uspon književnosti jednog podneblja i jezika, ukazuje na delatnu samosvest i napregnutu volju za slobodom bolje nego išta drugo. To je vreme u kojem lektori neuporedivo više uče nego što podučavaju.
Ima, međutim, perioda u kojima „kao da se čitav jezik zavetovao na siromaštvo“, kako je to istražio i obelodanio Viktor Klemperer, na primeru, fanatično aksetske, jezičke prakse Trećeg rajha. Tokom tih perioda, jezikom uzduž i popreko rovi jedan sadističko-mazohistički kolektivistički lektor, koji se u svakoj tački jezičke periferije nalazi kao u svom središtu, sasvim sholastički i, kako bi rekao Hegel, u inostranosti autoriteta.
Dokumentovan uvid da je „čak i kod onih koji su bili žrtve najstrašnijeg progona i nužno smrtni neprijatelji nacionalsocijalizma, čak i kod Jevreja, svuda, u svim razgovorima i pismima, pa čak i u knjigama, dok im je još bilo dozvoljeno da objavljuju, vladao, podjednako svemoćan koliko i sirotinjski, a svemoćan upravo zbog svog siromaštva, LTI“, zastrašujuć je uvid.
LTI iliti Lingua Tertii Imperii, jezik Trećeg rajha, Klempererov je tajni, dnevnički naziv za fireroljubni jezik, i naslov njegove knjige, koju bi, uprkos žalosnoj činjenici da nijedna knjiga ne može da bude pametnija od svog čitaoca, valjalo pročitati. „LTI. Beležnica jednog filologa“ duh nacizma otkriva u duhu njegovog jezika kao odraz lika u ogledalu, s tim što je ovde jezik sam lik, a odraz – duh.
„Reči mogu da budu kao male doze arsenika: gutaju se neprimećene, čini se da ne deluju, a nakon nekog vremena otrov ipak počne da deluje“, piše Klemperer. To se sasvim podudara sa uvidima Varlama Šalamova kad govori o dominantnom uticaju jezika kriminalaca na život u gulagu: „Takve reči uvukle su se u govor svakog čoveka koji je boravio na Kolimi. Te reči su otrov, zaraza koja se uvlači u ljudsku dušu; zbližavanje dunstera sa svetom kriminalaca upravo i počinje od ovladavanja žargonom krinminalaca.“ Posle ovih reči, kakav proročki prizvuk ima iskaz: „U početku bejaše reč“!
U Klempererovoj knjizi postoji poglavlje koje se bavi lektorskim specifičnostima interpunkcje u Trećem rajhu, a u njemu se otkriva sva britkost njegovog dijalektičkog uma: „Mogla bi nam se nametnuti pretpostavka da, pošto je u srži ipak retorički i stalno apeluje na emocije, slično kao i Sturm und Drang, LTI robuje uzvičniku. Međutim, uzvičnika u njemu skoro da i nema… Kao da su za LTI apel i uzvik sasvim uobičajeni, te mu za njih nije ni potreban poseban interpunkcijski znak – jer, gde su uopšte obični iskazi od kojih bi uzvik morao odudarati?“
Čitav jedan jezik u jednom periodu pretvoren je, dakle, u jedan uzvik – u različito izmotavanje onog 'hajl' koje odjekuje u svakoj reči!
Koji je, pak, to uzvik, danas i ovde, unutrašnji eho javnih govora prvih naših političara i njihovih trabanata, dakako, u svom sordiniranom tonu, lektorski dresirane, potisnute agresije?
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na Twitter nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
