Fantomke i knjige

Ja se ne čudim ovim fantomskim radovima – biće ih još, tušta i tma! – već onim „kulturnim ljudima“ koji su mislili da rehabilitacija saradnikâ nacističkog okupatora u Drugom svetskom ratu i nova vera u svetinju privatne svojine, kao u jedinu slobodu, neće uticati na to da se građanke i građani ove zemlje osećaju kao pod okupacijom. Vladajuća ideologija je hrana, duhovna i materijalna.

Takođe, ne čudim se da nadležni u državi i njenoj prestonici listom govore da ništa ne znaju o onome što se ne može desiti bez njihove kontrole! Ne bih se čudio, jednako tako, ni kad bi listom rekli: „Znate, mi živimo u operi!“ Zašto?

Već sam više puta pominjao kako je pokojni profesor Nikola Milošević krajem osamdesetih godina na jednom javnom skupu, čuo sam svojim ušima, izjavio da je najveća gadost tadašnje vlasti Slobodana Miloševića u tome što se ona ne trudi čak ni da laže inteligentno. Istina, to je najgore potcenjivanje i uvreda građana. Tokom tri protekle decenije ovo glupo i očigledno laganje usavršilo je svoju bezočnost i besprizornost do apsoluta. Sada mu je dovoljno da stavi čarapu na lice i da se proglasi nevidljivim. A ako je to uopšte neophodno, naši će instituti za to podneti dokaze.

Kakva očajna vremena za ovu zemlju! Kakva potreba da čovek više nego ikad brsti stara, dobra štiva po svojoj biblioteci! Ali, šta da čine oni koji biblioteke nemaju, ili, još gore, koji nemaju vremena da čitaju, ili, još gore, koji su, pod pritiskom životnih nedaća, izgubili svaku volju za čitanjem? Da li da, kako im to sugerišu najuticajnije reklame – koje masno plaćaju banke kao da dobrotoljubno dele nafore – dignu kredite pa obezbede sebi i biblioteku i vreme i volju za čitanje?

Onaj ko ovo piše rado bi im rekao da je neuporedivo časnije i mudrije opljačkati banku nego ovde i sad podići kredit, ali, kako ta sugestija, možda, podleže krivičnoj odgovornosti podstrekivanja na nedelo, on im to ne govori. O bibliotekama i čitanju, jednu od najlepših knjiga napisao je pasionirani čitač-erudita, putnik-poliglota, bibliolog-biblioman Alberto Mangel. Knjiga se zove „Biblioteka noću“, a nije jedina o knjigama koju je on napisao.

Čitanje, poput putovanja, ostvaruje pustolovinu pokrenutu željom za znanjem, željom za unutrašnjim susretom sa oblikom egzistencije koji će se ukazati kao moj. Knjige imaju transformatornu moć. Tog transformacijskog pokreta, dakako, nema bez žudnje, bez želje čitaoca – koji se u svom identitetu, ipak, oseća pomalo neugodno. Ne tvrdi se slučajno: „Reci mi koje knjige čitaš, pa ću ti odgovoriti ko si!“ Ili, kako kaže pisac „Biblioteke noću“ – svaka je privatna biblioteka autobiografska.

U poodmakloj zrelosti, „Biblioteku noću“ Mangel je počeo da piše pošto se, posle decenija i decenija lutanja od grada do grada, od države do države, od kontinenta do kontinenta, nastanio u jednom selu blizu Poatjea, u Francuskoj, i tu, u svom domu, namestio biblioteku u koju je, najzad, uselio sve svoje, tokom pola veka pribirane knjige. Osnovna nit ovog njegovog bibliofilskog ogleda sa samim sobom, impregniranog svakovrsnim znanjima i neobičnim iskustvima (ako to već nije jedno te isto), jeste: uzajamna izgradnja ličnog života i sopstvene biblioteke i, naposletku, ostvareni život u sopstvenoj biblioteci, knjižnici svog života.

Govoreći o svojoj biblioteci, autor govori i o ličnim bibliotekama drugih, ali i o javnim knjižnicama – u kojima svako nalazi po jednu biblioteku za sebe. Otkrivajući nam razne, javne i tajne, aspekte bavljenja knjigom, Mangel dopire do krucijalnog pitanja: šta, zapravo, knjiga predstavlja za čoveka – knjiga, koja je, u biti, jedinstvo duha i materije (isto ono što tvrdimo da je i čovek, jedinstvo duha i materije)?

„Ono što je nekada bilo iskustvo jednog čoveka može postati, zahvaljujući alhemiji reči, iskustvo svih“, odgovara Alberto Mangel. Čovek, to smrtno, privremeno biće, u stanju je da u knjizi ostvari trajno delatno prisustvo svog vremenitog čina. U onom ko čita prebiva duh onog ko je pisao, pokrenut duhom onog ko čita – na način ljubljenog. Parafraziram Aristotela koji veli da je Bog – ljubav pokrenuta na način ljubljenoga.

Kad ponovo pomislim na ono noćno rušenje Beograda, u kojem učestvuju ljudi sa fantomkama, koje kao da dolazi iz Orvelove „1984“, izgovoriću reči izvrsnog mađarskog pisca, Jevrejina koji je kao dečak preživeo Aušvic, Imrea Kertesa: „Čovek živi kao insekt, ali piše poput bogova.“