Filigranski (ne)sporazum

Albanska strana je – osim obećanja da će raznorazne mitrovičke barikade u dogledno vreme biti uklonjene – konačno dobila taj toliko željeni pozivni broj. Kosovska ambasadorka u Vašingtonu ni časa nije ćasila, momentalno je pozvala sunarodnike, bisere rasute u svetu, da masovno pozivaju pomenuti broj i tako telefonskim putem potvrde kosovsku nezavisnost.

 Nevolja sa srpsko-albanskim sporazumima sastoji se u tome što traju samo dok briselski nadzornici ne izađu iz kancelarije. Čim se za nadzornicima zalupe vrata, sve se vraća u redovno stanje, što će reći u apsolutni nesporazum. Evo, recimo, onaj Overlordov klon, šef Kancelarije za KiM, takozvani Đurić – koji Vučiću sve više postaje ono što je Tadiću bio Jeremić – blagizvoleo je izjaviti da je, zahvaljujući premijerovom „filigranskom radu“, Srbija pobedila sa 5:0.

  Trijumfalizam je izraz prostaštva i u situacijama kada mu se odaju stvarni pobednici u već nečemu, a kada mu pribegnu ambiciozni gubitnici, to se baš teško podnosi. Jer, kakva je to pobeda kada druga sporazumna strana, to jest Hašim Tači, pet minuta nakon izlaska briselskih nadzornika izjavi da „Srbija nije dobila ništa i da je štaviše – de fakto, ako ne i de jure – priznala Republiku Kosovo“.

I – šta kažem? Šta ja mislim o istorijskom sporazumu? Sad, kako se uzme. Zajednica srpskih opština će, belćim, biti formirana, dobiće predsednika, zastavu, grb, službene automobile i ostaće u tesnoj telefonskoj vezi (+381) sa maticom; barikada – simbolično nazvana „Park mira“ – pre ili kasnije biće uklonjena, ali se na terenu ništa neće promeniti, u to uopšte ne treba sumnjati.

  A ništa se neće promeniti zato što filigranski (ne)sporazumi nisu u stanju da uklone mentalne barikade međusobne mržnje i nepoverenja. Ta mržnja je, da kažemo, teško nasleđe još teže prošlosti koja je tokom vremena postala temelj balkanskih nacionalnih identiteta. Stvar je dodatno iskomplikovana činjenicom da su mrzilački nacionalni identiteti ukinuli sve ostale identitete, tako da smo došli u situaciju da nam se , kao ljudima bez identiteta, dodele briselski staratelji. Koje, opet, ukoliko ne pucano i ne kenjamo po dvorištu, baš zabole Crven Ban i za nas i za naše identitete. Sledi naravoučenije za srpskokosovske državnike: sporazumevajte se u Beogradu i u Prištini, a ne u Briselu, jer se u Briselu niste ni svađali.