Gde su, šta rade

Gde je, recimo, Đorđe Vukadinović, „državista“, jedan od najistaknutijih predstavnika srpske seljačke političke filozofije? Uglavnom ga srećem u E-novinama, gde mu Pera & Co maltene na dnevnoj bazi prave malu decu. Nije mi, međutim, promaklo da je Georgije promenio stajling. Sada stalno nosi neki šal, ko, Bože me prosti, Jaser Arafat. Ide taj šal uz kreacije Sande Rašković Ivić, najnovije zvezde na Vukadinovom političkom nebu. Daleko će, pretpostavljam, dogurati tako u tandemu. Smejte se vi koliko hoćete, ali nemojte se iznenaditi ako jednog dana Georgije zasedne u pustolinu u Nemanjinoj ili u Prezidencijalni konak. Osvrnite se oko sebe. Istorija je na njegovoj strani.

Elem, Georgije je, tu nedavno, izgubio spor sa Danasom i mojom malenkošću – razglasio je to vaktile Danas – ali je taj gubitak mnogo više pogodio onog veselnika opšte prakse, M. Vučinića, koji je napisao žalobni članak na tu temu, a živo me čudi što to Danas nije preneo. Radi objektivnog informisanja javnosti treba reći da je Vukadinović drugi spor, sa NIN-om i (opet) mojom malenkošću, dobio, tako da je rezultat – što no se kaže – nerešen. Jedan – jedan.

No dobro, da ne stajem Đorđu na nekompenzirane duševne bolove, hajde da mi vidimo šta on to radi, u čemu mu prolaze dani i noći i zašto mislim da bi se moglo desiti da Vukadin, u ne tako dalekoj budućnosti, postane jedan od srpskih vladara? Kao što rekoh, o njegovim poslovima se obaveštavam uglavnom iz druge ruke, ali i dalje s velikom pažnjom čitam članke koje svakog drugog utorka publikuje u svojoj stalnoj proseravaonici u „najstarijem dnevnom listu na Balkanu“. I – šta kažem? Kakvi su mi utisci? Isti kao i pre nekoliko godina. Ista filozofija, isto odstojanje! A suština te filozofije mogla bi se sažeti u rečenici: „Ja sam, lucidan kakav sam, otkrio da se u beogradskim kioscima prodaje (i kupuje, pa čak i pije) hrvatska voda Jana, a vi me sad, braćo Srbi, ljubite u dupe zato što sam vam otvorio oči.“ Zvuči kao kosmodisk, ali deluje. Naravno, iskomplikuje to Vukadin, zakukulji i zamumulji, a naročito se istakne kad se dohvati Kosova. Kao i u slučaju vode Jana, Vukadin srpskom narodu i senatu neprestano otvara kosovske oči, akribijski nabraja šta od atributa državnosti Kosovo dobija, a šta od tih atributa Srbija gubi, ali za sve ove godine – a tako će biti i u godinama koje dolaze – nijednom nisam primetio neko Vukadinovo smatranje na temu – kako problem rešiti i kako Kosovo povratiti. Eto, čestnejši čteci, zašto mu proričem blistavu državničku budućnost. Tradicija je na njegovoj strani.