General žive vojske

Neki bi dodali i da je bolestan, to bi bilo ono poslednje za izazivanje sentimentalne ćudorednosti, ili za izmamljivanje kakvog-takvog sažaljena kod neopisivog sveta koji je došao na vlast ratom i tranzicijom, te mlati čim stigne, rilja i gura, napred i samo napred. (Balzak je veliki pisac ovih naših dana)

I upravo sada, noćas, Vladimir Trifunović radi ili spava, ako može, u hotelu „Bristol“, a oko njega u Savamali „džentrifikacija Beograda“. Super je to. U Savamali „Bristol“, a u „Bristolu“ general Trifunović, i „drugi“.

Nekako je upravo ovih dana prestao da važi Zakon o lustraciji, koga niko nije ni pogledao, „smrdljiv sir“, taj Zakon o lustraciji. Teško mi je zaboraviti čuvenu sutkinju Arežinu i njenu istorijsku rečenicu, nakon 5. oktobra „Budući da ste lustrirali samo mene, lustriraće oni vas.“

Sada bi trebalo da objasnim ko je Vlado Trifunović, ko je general Trifunović.

„Ko je tebi Rajhel Kir“, to je bio posao 2009, izložba (Tanja Simić, Miloš Vasić, Metaklinika, Beograd, Zagreb, Sarajevo, Tuzla, Ljubljana, i Osijek…), nagrada za borbu za ljudska prava Jadranki Rajhel Kir, Vlada Trifunović ne može da dođe na otvaranje izložbe u Beogradu, ne znam ko bi bolje govorio o Rajhel Kiru sem njegove supruge i vestalke Jadranke.

Ko je tebi Vladimir Trifunović. Znate ili ne znate. A to je zapravo pravi razlog zašto Zakon o lustraciji nikada nije primenjivan, zato se istorija menja i „dorađuje“, zato se ruše „bivši“ spomenici i postavljaju novi novcati, i zato je Trifunović i dalje u hotelu „Bristol“, zato da se ničega i ne bi sećali, a posebno da se „mladi“ ne bi dosetili, i da bi sve upravo bilo onako kako danas jeste, sve sama izvesna (avaj) budućnost i Datum (o kome smo slušali da i nije toliko važan kao opšta modernizacija), dakle, ne zbog EU, već zbog interesa građana. Eto, to beše tek pre neki dan, „zajednica nesećanja“, ili ako hoćete „rad vremena na neshvatanju stvari“, te su ti isti građani izuzetno „ponosni“ ako toga dana, ili ovoga dana, živi stignu do „kruga svoje porodice“, a ne još da se bave javnim, ili opštim, ili „nedajbože“ političkim pitanjima, a još manje tim bespotrebnim, ili neupotrebljivim pitanjima pravde ili istine, to se ne „maže na hleb“. A šta ćemo ako upravo od bavljenja pravdom i istinom zavisi „mazanje na hleb“? Budući da je nezamislivo da bi današnji „Minikul“(Ministarstvo kulture, zajedno sa Miniljubom i Minimirom, i Ministinom) moglo da „podrži“ predstavu u hotelu „Bristol“ o stanovnicima hotela „Bristol“, od 1991. pa nadalje, uključujući i lik gospođe Hočevar, koja se u očaju „razdužuje“ sa životom, izgonom i izdajom, pucajući u glavu sopstvenom sinu, a budući da i projekti „na međunarodnom nivou“ nisu skloni umetničkim produkcijama, posebno ne „traumatičnim“, ipak bi se moglo ustanoviti da bi general Vladimir Trifunović mogao biti jedan stvarniji Car Konstantin. Mirotvorac iz naše skore prošlosti, iz vremena u kome smo zaista i tako intenzivno postojali „na ovim našim prostorima“. To bi mnogo koštalo, ali svega onoga što nije novac.

„Kao komandant Varaždinskog korpusa, Trifunović je spasio 250 mladin vojnika. Međutim, uprkos ovoj činjenici, u Srbiji mu se tri puta sudilo. Osuđen je za izdaju i dobio je kaznu od 11 godina zatvora. Vrhovni sud je kasnije doneo konačnu presudu od sedam godina zatvora i to zbog „predaje naoružanja i vojne opreme“, da bi se tek 2010. odustalo od optužnice. U Hrvatskoj je zbog ratnog zločina protiv civilnog stanovništva, u odsustvu, osuđivan na 15 godina zatvora, a protiv njega se i u Sloveniji vodi sudski postupak. Trifunović već dvadeset i dve godine živi u sobi od devet kvadrata u beogradskom hotelu „Bristol“ (Danas, 12. jun 2013)

Ministarstvo odbrane donelo je još jedno identično rešenje u slučaju bivšeg komandanta Varaždinskog korpusa Jugoslovenske narodne armije – Odbijen zahtev generala Trifunovića za dodelu stana.

Možete, Ministarstvo odbrane, da kupite koliko god aviona hoćete, ili ne znam koliko sletova da izvedete, ali dok se Vladimiru Trifunoviću ne da stan u kome može da živi, teško da će vojska počivati na zdravim, i ako hoćete rodoljubivim osnovama. A to je ono što najviše košta, otrovana i nemoćna „duša“ naroda. Deambicionirana i onemoćala lažima i nepravdom. A pogledajte samo kakav je „izdajnik“ general Trifunović, i koja je cena „izdaje“, pre nego što se „ponosite“ svojom.

„Suština svih ovih odluka, uključujući i poslednju, jeste da Trifunović nema pravo na stan zato što član njegovog domaćinstva, njegova ćerka, koristi stan u Zgrebu koji je nekada dodeljen Trifunoviću“, kaže za “ Danas“ Vladimir Đerić, Trifunovićev advokat. On objašnjava da je problem sa ovakvom odlukom to što Ministarstvo zaobilazi činjenicu da Trifunovićeva ćerka nije član njegovog domaćinstva već dvadeset godina, kao i da on ne može da se pojavi u Hrvatskoj, jer bi ga odmah uhapsili. „U tom svetlu, apsurdno izgleda njegov zaključak (Ministarstvo) da se „imenovani smatra stambeno rešenim“, kaže Đerić. Pa kako vam „u ovom svetlu“ izgledaju sva obnašanja sa „našim ljudima“, i „našim herojima“ i haškim optuženicima, automobilima, zaštitama, ispraćajima i dočecima? Imaju li oni stanove, žive li oni „u krugu porodice“ i to ne samo za Novu godinu?

„Imenovani se smatra stambeno rešenim“. Jednom, i zauvek, pre rata, u kome nikada nismo učestvovali, te prema tome nema nikakvih konsekvenci kako ni za sve odgovorne i krive, tako ni za sve koji su žrtvovani.

„Bio sam u rukama suda kao neka vrsta biča koji su upotrebljavali na svim oficirima koji su ostali i kasnije bili na frontu. Mi smo bili primer, da slučajno ne pođu našim putem. Kada je potpisan Dejtonski sporazum i kada je rat završen, posle petnaest dana pušten sam iz zatvora na osnovu pomilovanja. Presuda nije ukinuta, dakle trebalo je da smo u zatvoru dok se „igra igranka“, govori u intervjuu Dejanu Kožulu (Peščanik, 2001), Vladimir Trifunović.

„Odlučio sam se na predaju kasarne u skladu sa svojim znanjem i etikom ratovanja, u skladu sa situacijom u kojoj nisam mogao naći bolje, ali nijedno drugo rešenje, osim onog da izginemo svi. To bih ja poginuo nije bitno, nego su bili bitni ti mladi ljudi. Da sam ja prvi poginuo, verovatno bi i oni, jer te stvari može da izvede neko ko zna svoj posao. Dakle, ako si human i etičan, onda je predaja jedino što si mogao da uradiš. Dva brata su mi poginula u Drugom svetskom ratu. Iza njih je ostalo nas desetoro. Kad je drugi brat poginuo, ja sam imao pet godina. Kada sam postao vojno lice i u uniformi prvi put došao kući, majka me je ujutro probudila i rekla mi „Vodi račina. Ako bilo koja majka zaplače što ti nisi uradio nešto da to sprečiš, ne zaslužuješ mleko kojim sam te dojila. Dok sam živ pamtiću te reči, koje su bile prisutne i kada sam odlučivao šta da uradim.“

Principom „začudnosti“ Brehta, hajde sada da upitamo građanke i građane kome biste, u slučaju najgoreg, rata, poverili svoga sina, Vladimiru Trifunoviću ili onima koje upravo haški sud oslobađa? Kada bi ponovo lupali na vrata i tražili vašeg sina, „majke hrabrosti“, kome biste ga dali, Trifunoviću ili onima iz kasarne Topčider?

Ne, pitanje nije retorično. Ono je uvek stvarno, i takvu odluku donosimo dnevno, u „velikim“ i u „malim“ stvarima. „Ostalo je ćutanje“. Koje vlada iz nemoći i iz kukavičluka, iz „preživljavanja“, sa žestokim posledicama po život.“General žive vojske“ naslov je tribine koja je 2010. održana u CZKD i u kojoj su svoja svedočenja iznele i sudije, ucenjivane i neodoljivo hrabre (gde su oni sada), „u iznajmljenim stanovima“, jer nisu pristali.

Peticije su potpisane, za razrešenje i uvaženje sudbine Vladimira Trifunovića založili su se mnogi javni glasovi, i Dragan Đilas, gradonačelnik Beograda.

I od tada je proteklo vreme Trifunovića, a i naše vreme, u sobi u hotelu „Bristol“. Tamo je, tu je, zaključano srce, a ključ bačen.

Vreme velike sramote. Dajte čoveku stan, i ne cenjkajte se sa „konačnim rešenjem“. Taj ključ i ta vrata otvaraju sva druga. Ili, mrak.