Godine krize

Nerado se upuštam u diskusije o ekonomiji, ponajpre zato što me ta nauka uopšte ne interesuje, potom zbog toga što o njoj ne znam ništa, ali ipak nisam tolika ekonomska neznalica da bih poverovao u levičarsku patku da je moguće zaduživati se, a ne vraćati dugove. A opet, ljudi smo, skloni smo da poverujemo u nemoguće. Takve su nam, nažalost, i države! A takvi su nam i kafanski sagovornici. Trese se ovih dana moja kafanica od uzvika – nepravda! pljačka! otimačina! Antipravoslavna zavera. I pročaja.

 Sve su to moji stari znanci i dobro znam da popriličan broj njih uzima kojekakve kredite i da – u granicama mogućnosti – uredno „servisira“ svoje dugove kod lihvarskih belosvetskih banki. Jer da ne čine tako, da se nešto uskurče, ode najpre auto, potom stan, da ne zalazimo u sitnija dužnička crevca. Pa ima li, ljudi moji, dana da neki ovdašnji dužnik ne odleti u vazduh u skupocenom audiju. Zbog koga se, inače, i zadužio.

 Ako ste pomislili da će ovo biti kolumna o nestjažateljnosti i celomudriju, niste bili u pravu. Biće ovo kolumna o jednoj mojoj nedoumici. Srazmerno, naime, često idem u Grčku – i veoma volim da idem tamo – išao sam u Grčku i tokom „godina krize“ i stekao sam utisak da je Grčka kriza mnogo „kriznija“ u medijima nego u Grčkoj. Nisam nijednom ugledao prizore izgladnelih penzionera (prosečna, inače, penzija oko 800 evra) niti sam video nekakvu masovnu nezaposlenost. Naprotiv! Većina Helena – sa izuzetkom „zlatne mladeži“ koja hvata zjale po kafićima – činila mi se veoma preduzimljivom i zaposlenom.

  Biće da zec leži u grmu poslovice dabogda imo pa nemo! Bilo, fakat, ranije mnogo više, sad utanjilo, ali – počujte dobro – dok mi, Srbi, dostignemo nivo grčke „utanjenosti“, mnogo će vode proteći pored Beograda na vodi. Štaviše, imam utisak da bi – kada bismo se nekako domogli grčke „utanjenosti“ – u Srbiji zavladao mir Božiji. A zašto? Zato što mala para veseli čoveka, dočim ga velika gura u probleme.