Zamislimo sledeću situaciju, doduše retroaktivno, zlu ne trebalo! Da Krleža, Crnjanski i Kiš nisu pisali na ovom jeziku, koji se zove kako god da se zove i u kojoj god svojoj varijanti ili ekspozituri da se nalazi, i tome da dodamo, neizostavno, da je Vinaver, na primer, imao prečih poslova, možda u prirodnim naukama, negoli da se bakće mnogobrojnim prevodima najraznovrsnije i najbolje svetske literature na naš jezik, kakvo bi, dakle, u tom slučaju, samopouzdanje svekolikog našeg književnog, jezičkog, rečju kulturnog, nasleđa bilo?
Neuporedivo skromno u odnosu na ovo što jeste. Prema tom i takvom nasleđu, koje je istinsko blago, naše institucije kulture ponašaju se ignorantski. Kao da ono i ne postoji, kao da Krleža, Crnjanski, Vinaver i Kiš nikada ništa na ovom jeziku nisu napisali niti na njega štogod prepevali! Zašto? Jednostavno zato što je ignorancija otmenost najgrđih neznalica. A one, ti ljudi nahvao, nalaze se na vodećim mestima u rečenim institucijama.
Sveudilj, tako nam je uzduž i popreko kulturnog miljea i političkog sistema. A na vr' piramide, nalazi se veliki meštar sviju, s lažnom univerzitetskom diplomom. Sve to ruglo, lepo je opisano kod Domanovića, još uvek najsvežijeg slikara ovog grupnog naivističkog portreta bez ijednog odista pismenog i savremenog čoveka.
To da su Krleža, Crnjanski i Kiš mogli da pišu na nekom drugom jeziku od – koristim odbačeni, a ispravni naziv – srpskohrvatskog, nije stvar neosnovane pretpostavke, nego nešto što je bilo i verovatno i moguće, ali se nije dogodilo. I Krleža i Crnjanski i Kiš mogli su pisati, takođe samosvojno, na primer, na mađarskom jeziku. Crnjanski i Krleža možda bi i pisali na tom mađarskom, ili na nemačkom ili francuskom jeziku, da nisu intelektualno stasavali sa ozbiljenjem ideje jugoslovenske kulture, jugoslovenskog društva i države, koja je tada, posle sloma Austrougarske, nastala kao otvorena evropska forma udruživanja i saradnje, razmene i stvaralaštva na njenom jugoistoku.
Ovo je važno razumeti da bi se razumelo u kojoj su meri moderno srpsko književno nasleđe i njegova budućnost zasnovani na praksi južnoslovenskog jezičkog prožimanja. Držić i Krleža nisu u temeljima srpske književnosti zato što su, kako glupo govore nacionalistički radenici u kulturi, pisali na srpskom jeziku, nego zato što su pisali jezikom u čijem životu učestvuje i ovdašnja kultura.
I šta je, danas i ovde, to Krležino? Ništa drugo i ništa manje do ono o čemu je govorio Kiš: onaj vetar, ili oni vetrovi koji huče rečenicama koje stvaraju glasovi ovog jezika (ovih jezika) i pismena ovog pisma (ovih pisama) kod Krleže. Dakle, iskustvo orkanske bure u jeziku, to, ako hoćete, krausovsko iskustvo na jeziku Južnih Slovena, jeziku koji je, eto, stekao samosvest pobune poniženih do te mere da i u trenutku kad njegov sopstveni pisac postane državni intelektualac broj jedan, izrazi svu kritičnost prema tom njegovom novom položaju. Ta književna moć autokritičnosti – najnepresušniji je izvor jedne kulture! Bez iskustva Krležinog pisanja, nemoguća je Konstantinovićeva „Filosofija palanke“, to najautentičnije filozofsko-antropološko delo pisano na srpskom jeziku.
A književni Doživljaj Crnjanski? Pa to je naše krucijalno nasleđe ostvarene anarhije u jeziku! Ono je toliko bezdomno, a utemeljujuće, da je sposobno da neuporedivo razornije od ma kojeg književnog ili ideološkog kritičara govori i protiv svog autora u onim trenucima kad on simpatiše Musolinijev fašizam, opravdavajući ga socijalnim reformama, ili kad bezglavo, sa uzbuđenjem, izveštava iz štaba fašističkog generala Franka. Dakle, zahvaljujući pre svega Crnjanskom, mi danas možemo misliti i pevati anarhiju na ovom jeziku autentično. To veliko nasleđe, organon je za budućnost!
Naš jezik sticao je kroz vekove, a naročito koncentrovano u modernom dobu tokom trajanja jugoslovenske države, razna iskustva, danas u hibernaciji, ali, koja mogu začas iz njega da iskrsnu. Važno je da u njemu borave. Takvo je, na primer, i rableovsko iskustvo karnevalskog humora, koje je stekao naš jezik u prevodu božanskog Vinavera. Takvo je i danteovsko iskustvo, koje je stekao na pragu dvadeset prvog veka, u kongenijalnom prevodu Kolje Mićevića, koji ga je, prethodno, podučio najuzvišenijem erosu, prepevavši, opet ingeniozno, kako je tvrdio i Krleža, Vijonova zaveštanja.
Kakva sila gluposti i neznanja danas našu visoku kulturu vuče po palanačkim jarugama, govori i ignorantski odnos prema prevodilačkom delu Kolje Mićevića. Na izložbi u Univerzitetskoj biblioteci, koja se, nekim čudom, još uvek zove imenom Svetozara Markovića, organizovana je izložba knjiga povodom 750 godina od rođenja Dantea, a da se na njoj nisu našli i prevodi ovog pesnika na naš jezik, među kojima briljira, dakle, Mićevićev prepev „Komedije“, koji čuva i originalni danteovski jedanaesterac i rimu u tercinama, rečju, Danteovu muziku u srpskom jeziku. Kolja to postiže ne samo svojom jezičkom i muzičkom savršenošću, nego i znanjem onih zaboravljenih veština koje su oruđe starim majstorima.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na Twitter nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
