Grčka i lenjost uma

Jedno kvarno pojednostavljivanje namenjeno umirivanju savesti. I to savesti koja prorađuje i bocka zbog sopstvene bogataške bahatosti i parohijalnosti, odnosno zbog odsustva solidarnosti, kao i uvida u širu sliku. Ovo je u sjajnom govoru od 8. juna ponajbolje objasnio upravo grčki ministar finansija Janis Varufakis, pozivajući se baš na sunarodnika Ezopa i njegovu basnu o cvrčku i mravu. Prema toj popularnoj basni kao „velikom hitu“ ovih dana, Grci su lenji cvrčci, a Evropljani (čitati: Nemci) vredni mravi koji izdržavaju te cvrčke. Suština krize je u tome što bi grčki cvrčci da nastave da jedu, piju i tamburaju na mravlji račun, što je mravima sa pravom dozlogrdilo. Ovo je, naravno, priča za malu decu, ali i priča koju sa lakoćom gutaju mnogi infantilni-odrasli širom matorog kontinenta. Uzgred, posebna ironija je u tome što je i sam Ezop najverovatnije izmišljotina ili mit. Jer nema nikakvog dokaza da je Ezop zaista postojao, a ako jeste, iza sebe nije ostavio nikakvog pisanog traga niti teksta. Naime, „Ezopove“ basne zapravo su pisane, sakupljane i ovom imenu pripisivane u mnogim evropskim kulturama duž mnogo vekova. I ove su priče amalgam zajedničkog evropskog nasleđa.

A ukoliko baš insistiramo na (zlo)upotrebi „Ezopove“ basne kao ilustraciji grčke krize, slika koja je bliža istini glasila bi ovako: i grčki i evropski cvrčci zajedno eksploatišu i grčke i evropske mrave. I žele da nastave to da rade. Kako vispreno svedoči Varufakis, grčki i evropski cvrčci su za sebe stvorili ogromno papirno bogatstvo, a kada je izbila ekonomska kriza, svalili su teret dotične na evropske i grčke mrave. I nazvali to svaljivanje zgodnim terminima poput „fiskalne konsolidacije“ ili, (ne)popularnije, merama štednje. Koja u praksi znači otpuštanje radnika, ukidanje stečenih prava, uz nove paklene krugove zaduživanja. Ovo sakrivanje iza priproste ideologije o minimalnoj državi i nevidljivoj ruci tržišta sa kraja 18. veka dovelo je Grčku do ivice humanitarne katastrofe u 21. veku. Ako je Varufakis i pristrasan, kao što razumljivo jeste, isto govore i – doduše, dežurno disonantni i disidentni – ekonomisti ali i nobelovci Pol Krugman i Džozef Stiglic, kao i istoričar i oksfordski profesor Evropskih studija Timoti Garton Eš, živa legenda filozofije i sociologije Jirgen Habermas i mnogi drugi dobronamerni i suvisli ljudi. Kojima je zajednička samo ta jeres imanja nepristrasnijeg i kritičkijeg stava prema ovakvoj inkarnaciji kapitalizma, odnosno diktatu Evrope i njenih bankara. Tačnije, prema jeftinoj ideologiji i banalnoj mitologiji u glavama nekolicine bogataša i političara.

Jer, prvo, prema podacima OECD-a, grčki radnik godišnje radi 2034 sati, što je u svetskom vrhu. U Nemačkoj se godišnje radi samo 1393 sati, u Francuskoj 1479 sati, u Sjedinjenim Državama 1790, a u vrednom Japanu 1745 sati. Mađari i Poljaci rade i više od toga, 1886 i 1929 sati, ali i dalje manje od Grka. Grčki radnik u proseku godišnje koristi 23 dana odmora, a nemački 30. Zatim, prema Eurostatu, Grci u proseku u penziju odlaze sa 61,9 godina, što je skoro isto kao u Nemačkoj (61,8) ali i više nego u Francuskoj (60,2) ili Italiji (60,1). U javnom sektoru u Grčkoj radi 22,3% ljudi, što je evropski prosek u rangu od Nemačke (14%), preko Velike Britanije (20%), do Holandije (27%), Francuske (30%) i Švedske (34%). Naravno, karakteristika bogatih i prosperitetnih društava je da rade manje, a ne više – šta god ovdašnji premijer drobio – ali se Grčkoj ponajmanje može spočitavati lenjost.

Drugo, ono što mit o lenjim Grcima odbija da prizna jeste jednaka odgovornost i neodgovorne bivše grčke vlasti i neodgovornih evropskih kreditora. Jer kao što svaki nesretni „gubitnik tranzicije“ u mučenom redu za kredit zna – banke i te kako proveravaju lik i delo i platnu (ne)sposobnost svakog čekača u tom redu. I uredno odbijaju one koji im deluju neozbiljno i nepouzdano, šta god govorila ulickana reklama. Međutim, kada je o državama reč, očigledno je da važe drugačiji kriterijumi. Neodgovorne evropske banke su neodgovornoj Papandreuovoj i Samarasovoj Grčkoj delile kredite kao bombone za Božić, iako su znale da nema tog univerzuma u kojem ih grčka ekonomija može uredno i bez faktičkog ropstva vratiti. Zašto? Jer su znale da drže za testise evropske političare i birokrate koji će primorati Grčku da vraća novac čak i ako to znači skidanje kože sa leđa grčkom mravu, pardon, građaninu. Dakle, smanjenje plata u javnom sektoru od 50%, ukidanje većine socijalnih davanja, smanjenje minimalne zarade, stopu nezaposlenosti od 54% za mlade od 18 do 24 godine, te Indeks siromaštva koji je porastao za vrtoglavih 24 poena. Odnosno, porast beskućništva, samoubistva, mentalnih bolesti, kao i broja pripadnika srednje klase po narodnim kuhinjama. Uz to, pare od kredita za koje sadašnja grčka vlada moli oprost nikada nisu ni otišle u džepove grčkih građana, već u džepove šačice onih koji zaista cvrču, od Frankfurta do Atine. Dok su za to vreme grčki mravi vredno radili i posmatrali kako se njihove plate tope, a poslovi – zajedno sa lekovima i hlebom – nestaju. I tada Grci demokrate, kakvim su ih Solon i Perikle dali, biraju novu političku garnituru: potpune marginalce koji su ponudili sasvim drugačiju politiku i istinske reforme sopstvenog društva. Ali ta je politika, zbog svojih crvenkastih nijansi, onaj stari kružeći bauk koji kvari udobni san evropskih birokrata. I zbog čega, umesto proklamovane solidarnosti i ravnopravnosti, po običaju potežu za mehanizmima sile.

I treće, otpis dugova državama nije ništa novo ili neobično, niti je dokaz grčke neozbiljnosti, neodgovornosti i cvrčkovitosti. Bar ne ukoliko se ima osećaja za širu sliku. Nakon Prvog svetskog rata, jedan mladi britanski ekonomista je u Versaju bezuspešno upozoravao pripite i uskogrude sile pobednice da poraženoj Nemačkoj ne nametnu preteranu ratnu odštetu odnosno dugove. Upravo poput odgovornih bankara koji znaju da će previsokim nametima stvoriti još veći belaj samima sebi i svima unaokolo. Taj se ekonomista zvao Džon Mejnard Kejns. I par decenija kasnije je napravio najveću revoluciju u ekonomskoj teoriji, i baš na njegove (danas jeretičke) ideje se poziva Varufakis. A belaj se, naravno, zvao Adolf Hitler i Drugi svetski rat. Zatim, sa nešto više istorijskog iskustva i sa holokaustom iza sebe, Nemačkoj je 1953. godine otpisana polovina spoljnog duga – 15 milijardi nemačkih maraka. I niko Nemačku tada nije nazivao lenjim cvrčkom. Već nacionalističkim medvedom u zimskom snu. A otpisao ga je tzv. Londonski klub poverilaca, u kojem je bila i Grčka. Nemačka je zatim mogla da se posveti sopstvenoj obnovi, gušenju mitova o krvi i tlu, te sveukupnom uozbiljavanju. Odnosno, da postane to što je danas, od čega su zatim profitirali svi. Nakon 5. oktobra 2000. godine, tadašnjoj SR Jugoslaviji i Đinđićevoj vladi je Pariski klub poverilaca otpisao 66% duga, a Londonski klub oko 62% duga. Razlozi su verovatno bili isti kao i u slučaju Nemačke – pacifikacija terena, prevencija naci(onali)zma i zalog za miroljubivu budućnost. Mi se, istina, nismo posleratno proslavili kao Nemačka. Međutim, da li to znači da su i Grci trebali da obave svoj genocid da bi se njihova molbu za otpis dugova shvatila ozbiljno? Jer ulicama Atine odavno šetaju i fašisti. Dokle ćemo pričati bajke, odnosno basne – dok ne svane Zlatna zora možda?

I zato još jednom: Grci nisu lenji. Naš um je lenj ako u to verujemo. To jest, nisu ni lenji ni vredni, ništa manje ili ništa više od bilo koje druge nacije na planeti Zemlji. Već su, kao i mnoge druge nacije na svetu i u istoriji, postali žrtve korumpiranih političara i bahatih bankara. Stvarni problem nije mitološka grčka lenjost, javašluk ili cvrčkizam, već je to izazov drugačije politike i solidarnije ekonomije koju nudi Siriza i za koju su, sa punim pravom, glasali Grci. Evropa ravnopravnih i solidarnih naroda bi morala da izvlači svoje sunarodnike iz ambisa i bule, uprkos tome što imaju drugačije poglede na svet i život. A ukoliko se Evropska unija sa evrozonom svrstava na stranu suprotnu od toga, ona od svog kontinenta pravi tragediju koje se ni grčki tragičari ne bi postideli. Uostalom, i stereotip o neradnim mediterancima i lenjim južnjacima je ništa drugo osim golog rasizma umotanog u zgodnu basnu. A na tom se užetu već visilo. Konačno, Evropa Grčkoj duguje mitologiju, filozofiju, nauku, umetnost, dramu, arhitekturu i eros. Grčka Evropi par desetina milijardi novčanica nazvanih „euro“. Ko je tu bolje prošao, i ko je dužnik, a ko kreditor? Evropa Grčkoj duguje čak i svoje ime – u grčkoj mitologiji, Europa je bila feničanska princeza koju je Zevs oteo nakon što se pretvorio u očaravajućeg belog bika. Da li Evropa zaista Grčkoj treba da prodaje mitove i još da lihvarski zarađuje na njima? A grčki filozof Anaksimandar je među prvima i po ovoj priči „Europom“ nazvao jedinstveni geografski i politički prostor odavde do Kavkaza. Zadržimo ga takvim, solidarnim i ujedinjenim.