Kao što pre neki dan napisah, nacionalizam nije nužno nešto loše, naprotiv ume da bude vrlo koristan. Ljudskim zajednicama je neophodan neki lepak, neko zajedničko osećanje da bi uopšte mogla da funkcionišu, a osećanje pripadnosti istom narodu je jedno od upotrebljivijih tutkala. Sad će drkadžije da graknu: Jeste, a nacizam! Da, pa šta? Šta je, recimo, loše u socijalizmu kao ideji, a šta je dobro u severnokorejskom socijalizmu? Ljudski rod je – gledamo to ovih dana uživo, po ko zna koji put – u stanju da pokvari kamen za kupus, a kamoli sopstvene dobre zamisli. Svet je takav. A zašto je takav, o tome objašnjenje potražite u Bibliji, a ne internet sajtovima.
Budući da sam već pomatora i vrlo iskusna devojka, odavno nemam iluzija o mogućnosti idealnih društava na otocima sreće, mada i dalje verujem da se međuljudski poslovi i dani mogu dovesti u stanje pristojne podnošljivosti. Lično smatram da su nadnacionalne monarhije bile bolja rešenja, ali takvih državnih zajednica naprosto više nema. Danas svi živimo u nacionalnim državama, a one su – opsetite se, đuturumi – ponikle iz nacionalizma, tačnije iz nacionalnog egoizma, kako je to postavio jedan teoretičar čijeg imena trenutno ne mogu da se setim.
Nacionalni egoizami su ponikli iz ličnih egoizama – a da odakle bi drugo – a egoizmi su vrlo mračna oblast, pisali smo ovde o tome stotinama puta. Tu dolazimo do problema kontrole egoizama, kako ličnih, tako i nacionalnih. Kad to izmakne kontroli, e onda, bato, nastaje težak pičvajz. Počeo je taj pičvajz devetsto četrnaeste i još traje, samo se mečka seli od jednih do drugih vrata.
Svratimo do naših vrata. Srpski nacionalizam nije ni bolji ni gori od bilo kog drugog nacionalizma, nevolja sa njim je u tome što on, da kažemo, nema mere, ne ume da zasvira i da za pojas zadene, što ne zna kad je rat, a kad mir, što u stvari uopšte i ne želi mir. I zato u Srbiji mira suštinski nikad i nema. U kriznim i ratnim situacijama sve nacionalne retorike padaju u amok, pa – kad belaji prođu – iz amoka izlaze, samo naša ratna retorika nikada ne jenjava.
Ovde je uvek neki amok. Dobro de, ne baš uvek ratni, ali svi ostali su tu. Ako nekim slučajem za amok povoda nema, ako situacija slučajno zapreti da postane redovna i koliko-toliko normalna, srpski nacionalizam se momentalno upusti u proizvodnju histerije. Uzmimo skorašnju „aferu ćirilica“. Umesto da se sve ovdašnje novinčine – bez obzira kojim se pismom štampaju – udruže i izboksuju ne samo smanjivanje, nego potpuno oslobađanje posustale štampe od PDV-a, nacionalni ćiriličari se izdvajaju i traže povlastice, da bi posle nekoliko dana aktivisti udruženja „Ćirilica“ grebali latinična slova sa Kulturnog centra Beograd, da bi na kraju državna policija mirno gledala kako „aktivisti“ uništavaju državnu imovinu. Državno je, Overlorde, državno, bez obzira da li je napisano latinicom ili ćirilicom.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na Twitter nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
