Ima li simbolike u tome što je Haški tribunal, sigurno slučajno, izricanje prvostepene presude nekadašnjem predsedniku Republike Srpske Radovanu Karadžiću zakazao za 24. mart, dan kada je počelo NATO bombardovanje Srbije? Na hipotetička pitanja je nemoguće odgovoriti, ali da nije bilo Vukovara, Srebrenice, Sarajeva, da li bi bilo Kosova i NATO bombardovanja? Videćemo šta će sutra odlučiti Haški tribunal, čini se ipak da nema sumnje da će nekadašnji lider bosanskih Srba biti osuđen. Pitanje je da li će biti oglašen krivim po svim tačkama optužnice, za genocid ne samo u Srebrenici već i drugim delovima BiH i kako će presuda, ma kakva bila, uticati na odnose u regionu i predizbornu kampanju u Srbiji?
Na Haški tribunal su manje-više ljuti svi: Srbija, Hrvatska, BiH. Opet će sutra biti nezadovoljnih i ljutih. Ako Karadžić ne dobije maksimalnu kaznu, ljuti i nezadovoljni biće verovatno ne samo Sarajevo, Bošnjaci i Hrvati u BiH, već i Zagreb. Karadžić je optužen za ratne zločine u BiH, ali Hrvatska redovno prati reakciju Srbije. Ukoliko bude osuđen na maksimalnu kaznu, ljutnja i nezadovoljstvo će biti na strani Beograda i Banjaluke i Srba. Biće to i prilika da, igrajući na kartu nacionalizma i „Kalimero“ sindroma o nepravdi i svetskoj zaveri protiv Srba, pojedine stranke, pre svih Šešeljeva SRS dobiju koji glas. A kad dođe 31. i presuda Šešelju, radikalskoj sreći neće biti kraja. Eto ih opet u medijima! Biće glavni kao onomad kad je Šešelj pravio cirkus po Skupštini Srbije i oko nje.
Zašto 2016. godine, narodi nekadašnje Jugoslavije i dalje nasedaju na priče o „našim“ i „njihovim“ zločincima? Ne samo što nasedaju, već se sa zločincima i zločinima mnogi i dalje identifikuju, pa će presuda Karadžiću verovatno biti predstavljena kao presuda srpskom narodu. Slična reakcija je u Hrvatskoj bila na prvostepeno osuđujuću, pa drugostepeno oslobađajuću presudu generalima, a u BiH na suđenje Naseru Oriću. Zašto je teško prihvatiti da zločinci imaju ime i prezime i da svako treba da odgovara za svoja zlodela bez skrivanja iza naroda i religija? Beograd naravno osuđuje zločine, zalaže se za njihovo kažnjavanje, ali insistiranje na ekvivalentnom nacionalnom odnosu u broju optuženih i osuđenih nije realan. Ratovi su ipak vođeni na teritorijama Hrvatske i BiH, gde su činjeni najgori zločini. Nisu hrvatske i bošnjačke vojne i paravojne formacije napadale i pokušavale da otcepe delove Srbije, ali je, nažalost, naša zemlja, koja u ratovima „nije učestvovala“ bila „do guše“ umešana. Ne znači to da zločina nije bilo protiv Srba u BiH i posebno Hrvatskoj. Naravno da ih je bilo i da za njih treba počinioci da odgovaraju, ali zahtev „za jednog Srbina optužiti po jednog Hrvata i Bošnjaka“ pokazuje da nije reč o iskrenom suočavanju već politici.
Srbija ne treba da nasedne na patetične i nacionalističke poruke koje će se sigurno čuti povodom presude Karadžiću. Dodik će verovatno biti najglasniji, ali RS nikakva presuda Haga neće ugroziti. Ali će život i budućnost građana tog B-H entiteta ugrožavati vladajuće strukture i dalje zagledane u prošlost. Premijer Vučić će biti na iskušenju. Teško je očekivati da odoli nacionalističkom zovu pogotovo u jeku kampanje, ali bilo bi bolje da reakciju svede na minimum. Vučić se nedavno pohvalio da u Srbiji ima satiričnih emisija, a da su u susedstvu zabranili jednu. Reč je o Hrvatskoj i HRT koja je zabranila „Montirani proces“, hrvatsku verziju „Kesića“. A kod nas Kesić nastavio „24 minuta“. Bilo bi lepo da Srbija pokaže da se razlikuje od Hrvatske u još nečemu. Da ne bude kod nas histeričnih izliva nacionalizma povodom Haga, kao u Hrvatskoj u više navrata. Baja Mali Knindža nikada u Beogradu nije doživeo slavu Tompsona u Zagrebu. I ne treba.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na Twitter nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
