Heroj na – internetu!

Da li je onda zaista heroj Asandž ili mu samo treba biti zahvalan što je – kakvog li paradoksa – najuglednijim velikim listovima čiji su tiraži opasno ugroženi poslednjih godina baš zbog pojave konkurenta interneta – vratio čitaoce. I još više od toga – ponudio zanosno tračerski materijal i tabloidima (sad se već bave i nesrećnim Asandžovim detinjstvom!). S te strane, Asandž je dobročinitelj štampe bez obzira na to koliko su mu za to platili.

Posebno je učinio veliku uslugu širokim narodnim masama (često u procenama Asandžovog učinka definisani kao javnost ili transparentnost) koji su čuli ponešto od onoga što su dosad uglavnom saznavali najugledniji novinari, posebno u zemljama kakva je Amerika. Posle afere Votergejt, da se pomene samo to, zahvaljujući otkriću Vašington posta bitno su izmenjene institucije američkog sistema i počeo je veliki talas ljudskih prava. U novije vreme je iznikao „votergejt iračke torture“. Bio je to svakako veliki novinarski domet i bez Vikiliksa, pošto su slike torture u iračkim zatvorima najviše ocrnile politiku Vašingtona u sferi ljudskih prava i pravne države i demokratije, ratnih pravila, ženevskih konvencija, međunarodnih ugovora, što istinski može da zabrine neke zemlje, jer se to i sada otkriva uprkos Asandžovog „filtriranja“ depeša. Mada je tu i jedno, pomalo bizarno, „špijuniranje“ troškova diplomata u UN najverovatnije u vreme kad su SAD isticale da najviše daju u budžet UN.

Usluga je svakako dobrodošla i političarima čije zemlje ne spadaju u krug velikih (pet iz Saveta bezbednosti plus još Nemačka na primer) i koji nikad nisu bili istinski blizu najvažnijih svetskih informacija razmenjivanih iza „zatvorenih vrata“, razgovora državnika „u četiri oka“ ili „pozadini događaja u mirovnim pregovorima“, što je sve bilo, ostalo i ostaće pravo najuticajnijih zemalja sveta. Da je ovo istinski „osnovana sumnja“ dokazuje baš to priznanje Asandža o „filtriranju“ s objašnjenjem „da ne bi nekom životno naškodili“ (videće se da li neće jednom neki drugi Asandž otkriti da je neko zaista stradao u Pakistanu, na Bliskom istoku ili Avganistanu). „Filtriranjem“ su morali da se bave i listovi koji su dokumenta objavljivali priznajući da je 10.000 (što nije malo) od 250.000 imalo oznaku „visoke tajnosti“. Druga su bila bez toga, a neke „tajne“ izgleda da su nastajale samo zbog paranoje američke administracije (s razlogom?) posle terorističkog napada na Njujork. Čime se, valjda, može objasniti inače iznenađujuće povišen ton i uzbuđenje u Vašingtonu, uključujući izjavu B. Obame da je reč o terorizmu. Nasuprot, recimo, uvek ozbiljnom šefu ruske diplomatije Lavrovu koji kaže da je zaprepašćen količinom uzbuđenja što je izazvala „sitna provala čoveka što baza po internetu“, mada je Moskva najavila još veću sopstvenu bezbednost svojih poverljivih dokumenata, baš kao i Vašington. Pa posledice mogu da budu zaista „bezbednosne“, a zapravo da ojača cenzura, nasuprot uverenju o Asandžovom doprinosu demokratičnosti, transparentnosti javnosti. Samo da se ponovo ne pojavi i tzv. „bezbednosni rizik“ koji je u SAD smislio i upotrebljavao pedesetih godina zloglasni Makkarti. Pojam je značio šansu za ucene: da je neko bio „komunista“ alkoholičar ili sada, na primer, da je njegova supruga imala plastičnu operaciju iz državnog budžeta!

Diplomatija svetska, inače bar dosad, Americi duguje priznanje zbog jednog ranijeg, tada Lenjinovog „vikiliksa“. Kad je Lenjin otkrio tajna carska dokumenta, predsednik SAD Vudrou Vilson je zatražio da prestane praksa „tajnih međunarodnih ugovora“, da uvek budu otvoreni i poštovani, ali je objasnio, saveznicima i u memorandumu Kongresu SAD, da se tokom mirovnih pregovora ne mogu iznositi svi detalji. Dakle: „tajno“ pregovaranje, tajna diplomatija, ali na kraju, javno potpisivanje i poštovanje obaveze. Biće zanimljivo videti kako će se nova „bezbednosna faza“ (cenzura) svetske diplomatije primenjivati na domaćoj sceni gde je navodno Vikiliks otkrio značajnu stvar o Kosovu: da su SAD lobirale za priznanje nezavisnosti! Baš kao što je Vuk Jeremić radio suprotno. Da li ovim „otkrićem“ ocrnjuju Ameriku ili ismevaju javnost?