Imperije kiča

19.3.2013.

Kao što smo, nažalost, videli na primeru onog masovnog ubice, Brejvika, hiperaktivnih imbecila, preponosnih na svoju rasu, naciju i jezik – na stvari dakle koje su dobili gratis i za koje se nisu nimalo pomučili – ima posvuda, ali takvi samo na Balkanu (proširimo to i na srednju Evropu) postaju generali, istorijske ličnosti, uspešni biznismeni, pa čak i uspešni pisci. Znamo da je Niče napisao puno poučnih stvari o biološkoj nadmoći inferiornih, ali Ničeov lek tu ne pomaže. I on sam se njime otrovao.

Zato volim da naše male, neuspešne, prostačke i nasilne države – te žalosne imperije najodvratnijeg kiča – posmatram kao sinajske pustinje u kojima se kale (voljni ili nevoljni) monasi postmodernog doba. Sećam se jedne rečenice Žana Ševalijea iz predgovora Rečniku simbola, koju samo pročitao tamo negde krajem sedamdesetih godina i koja mi se zauvek urezala u memoriju. Improvizujem je po sećanju: „Mračno doba ima svoje dobre strane. U njemu se ljudi najlakše spasavaju“.

19.3.2013.

I ovde pada sneg, Miljenko moj. Baš ga prekardaši ovoga marta. Po meni, osnovni problem sa nama Srbima i Hrvatima krije se u previše sličnosti, pomešanih sa previše razlika. To je naročito upadljivo u slučaju hrvatskih Srba? Oni, razumljivo, govore hrvatski (kao što većina Hrvata u Vojvodini govori lalinski) i ti sad reci kakva je na prvi pogled razlika između nekog Jovana i nekog Stjepana? A opet, mnogo je razlika. Lepo ti ja napisah (ako to nisam sanjao) da smo nekim slučajem jednoverni – a nije to bilo nemoguće, srpski velikaši su se poprilično dvoumili između Prvog i Drugog Rima, pretpostavljam iz istih, koristoljubivih pobuda kao i današnji velikaši – možda bismo bili jedan narod, a kako bi se taj narod zvao – to jedini zna

Gospod na nebesima. Ili bi u nama, čak i da smo jednoverni, preovladalo srpstvo i hrvatstvo, pa bi sve bilo manje-više isto. Mislim da se preteruje sa insistiranjem na religioznim razlikama. One su u srpskohrvatskom slučaju, istina, veliki adut u rukama uspaljenih boraca za tisućljetstvo i velikosrpstvo, ali obostrana pravoslavnost nije bila nikakva prepreka da se pokoljemo, recimo, sa Bugarima. I to u više navrata. I to vrlo krvavo. Za mene će ostati večna misterija kako se dogodilo da nikada ne uzratujemo sa Rumunima, recimo. Takođe pravoslavcima. O kojima mi Srbi znamo mnogo manje nego o Hrvatima, a takođe se graničimo sa njima. I kako to da Rumunima ne zameramo izdaju ćirilice jer su Rumuni – to verovatno znaš – do polovine XIX veka pisali ćirilicom. Ali izgleda da sasvim razumljiva latinizacija jednog romanskog jezika nije baš glatko prošla u rumunskoj crkvi. Ne znam puno o tome, ali ovo što ću ti ispričati može biti zanimljivo.