Intelektualna samoodbrana

Dakle, jedini način da prethodnici isprave i sopstvene greške jeste da one koji dolaze ne uče onome čemu su sami učeni kao osnovama učenja. Rešenja koja nudi sadašnji obrazovni sistem, krucijalni su deo problema koji teže da anuliraju. To je suština uvida.

„Radical Pedagogy“, časopis odeljenjâ za sociologiju dvaju američkih univerziteta (University of California, Riverside; Northeastern Illinois University), u svom najnovijem broju objavio je intervju Arijan Robišo (Arianne Robichaud), kanadske profesorke pedagogije, sa čuvenim Noamom Čomskim – o obrazovanju (Interview with Noam Chomsky on Education). U istom, ovogodišnjem broju, objavljen je i zajednički rad ovo dvoje naučnika, pod naslovom „Standardizovano testiranje kao napad na humanizam i kritičko mišljenje u obrazovanju“ (Standardized Testing as an Assault on Humanism and Critical Thinking in Education). Oba teksta mogu se pročitati na internetu, na portalu pomenutog časopisa, a ovde su nam od izuzetne pomoći da shvatimo šta je to radikalna promena obrazovne politike, u čijoj je osnovi intelektualna samoodbrana, kako veli Čomski.

Počnimo primerom koji navodi slavni lingvista i borac za pravdu! Dve-tri nedelje pre nego što će započeti s predavanjem na temu koju u ovoj rečenici-dve privremeno držimo u tajnosti zbog dramske napetosti, jedna nastavnica istorije u šestom razredu osnovne škole počela je, kako kaže Čomski, da se ponaša veoma nelogično na času. Zadavala je učenicima da rešavaju besmislene zadatke sve dok nisu počeli da se organizovano bune i postavljaju pitanja o smislu njenih besmislenih zahteva. Tad im je rekla da je sve to samo uvod za istorijsku temu o kojoj su sad spremni da nešto i nauče, a tema je Američka revolucija.

Taj i takav čas, učenici nikada neće zaboraviti. Tu i takvu temu, oni su najpre osetili kao sopstveni problem. Suočavajući se sa sopstvenim problemom i potrebom da ga reše, oni su istinski počeli da usvajaju temu revolucije. Pre nego što su počeli da uče, probuđena im je potreba da uče kao nešto nasušno.

Deca su po prirodi znatiželjna i postavljaju bujice pitanja, jer se svakodnevno susreću sa stvarima i odnosima koji im nisu jasni, a osećaju potrebu da im budu razjašnjeni. Međutim, ova potreba da se pitanja o nejasnom odnosu koji nam se nameće rasvetljavaju, upravo se gubi tokom obrazovanja. Cilj je, dakle, da se nametnuti odnosi prihvataju samorazumljivo, dakle, samozaboravno. Sistem obrazovanja postaje tako sistem potiskivanja kritičkog mišljenja i humanizma.

Primer koji je dala pomenuta nastavnica istorije primenjiv je i na druge predmete i na sve uzraste.

„O invaziji u Avganistanu ne možete da govorite s decom u zabavištu, ali možete s njima da raspravljate o nečemu drugom: pitajte ih koje su televizijske reklame gledali ujutru pre nego što su došli u vrtić“, kaže Čomski.

Ukoliko se s njima o tome razgovara, deca su u stanju da osete i uvide da je cilj reklama da oni određenu igračku koja se reklamira traže od roditelja da im kupe. Stoga, s njima najpre treba pretresti motiv želje za tom i takvom igračkom koju će, nema sumnje, veoma brzo odbaciti ukoliko je dobiju, bacivši već oko na neku drugu koja im se nudi u novoj reklami. „Sve u životu deteta može da se preokrene u intelektualnu samoodbranu.“ A ta intelektualna samoodbrana nije ništa drugo do neugasla ljubopitljivost koja se javlja kod sve dece u ranom uzrastu.

Standardizovani testovi, učenje za ispit, nesamostalnost učitelja i nedostojanstvenost njihovog poziva, privatizacija školstva, to su temelji dehumanizacije i nekritičkog mišljenja u obrazovanju.

Standardizovani testovi obezumljuju. „Učiš za test, snalaziš se dobro s njim i kroz dve sedmice potpuno zaboravljaš o čemu je tu bilo reči. To je suština predavanja kao pripreme za ispit: to je upravo suprotno ideji obrazovanja.“

Ukoliko je pozivu učitelja i nastavnika oduzet onaj specifično mu pripadajući društveni dignitet, niti će učenici poštovati svoje predavače, niti će predavači poštovati sebe. Predlog onog ko ovo piše jeste da prosvetni radnici na svim nivoima školovanja imaju platu u visini narodnog poslanika.

Privatizacija školstva, deo je sveprožimajuće neoliberalne ideologije čija je osnova patološka, tvrdi Čomski. Iza napada na besplatno školovanje stoji zapravo napad na sam smisao socijalne zaštite. Osnovni, pak, način da se veštački stvori potreba za privatizacijom školstva jeste nedovoljno finansiranje državnih škola.

Dakle, omalovažavanje državnih škola, omalovažavanje je samog humaniteta, same suštine ljudskosti – one potrebe za solidarnošću koja se ne može meriti ekonomskom isplatljivošću.