Ironija aronije

Sem Stros Kana i Svetlane Ražnatović – i gospodin Legija radi pro bono, tek da se zna da ova vlast inspiriše širok dijapazon stručnjaka dobrovoljaca. Pa kad je video da Svetlana peva pro bono za „katoličku“ Novu godinu, i Legija je odlučio da propeva za „Srpsku“. S tim što njemu predgrupa nije bio Kiki Lesendrić, već Miljko Radisavljević.

I gospodin Vučić i gospodin Legija imaju životnu devizu: „Da bi uspešno rešio neki problem, moraš prvo da ga napraviš„. Naučno je, naime, dokazano, da kad napraviš problem, posle možeš i da ga rešavaš brže od ostalih. To je ko ukrštene reči – najbrže ih rešava onaj ko ih sastavi. Pošto on jedini zna kako se zove reka u Tanzaniji, dvanaest slova.

Definitivno, Vučić je bolji od aronije. Popravlja krvnu sliku, smiruje grčeve u želucu, pomaže kod migrene, vraća loš holesterol u normalu – ako ga piješ po tri kašičice dnevno možeš da saznaš i ko je ubio Ćuruviju. Ironija aronije. Ali to što Ćuruvijine ubice nisu otkrili oni koji ga nisu progonili, već oni koji jesu, samo potvrđuje onu staru srpsku uzrečicu da ne radi određene stvari lep, već uporan. To verovatno nema nikakve veze sa Borisom Tadićem. A potvrđuje i onu kinesku – nije bitno koje je boje mačka, važno da lovi tigrove.

Jedini problem celog ovog slučaja je potpredsednikov karakteristični facijalis na novinarsko pitanje tokom direktnog prenosa konferencije za štampu – zašto ste sad ponudili ostavku ako se ne otkriju ubice, a niste to isto učinili onomad kada ste lično započeli safari na Ćuruviju i njemu slične?

Iz dosadašnjeg potpredsednikovog osvrta na sopstvenu političku karijeru, naime, jedino kajanje koje smo primetili bilo je ono kada je govorio o tome da je on, eto, pripadao grupaciji srpskog naroda koja nije primetila da je srušen Berlinski zid. Iz čega bi valjda trebalo da zaključimo da duže vreme nije bio u Berlinu.

I kada je konačno otišao u Berlin, samo što nije pao u nesvest.

– Izvinite, a gde je onaj zid što je bio ovde? – upitao je slučajnog prolaznika kod Bradenburške kapije.

– E pa, burazeru, to je srušeno odavno. Nema više. Ti ko da si pao s Marsa… – prekrstio se Nemac, slučajni prolaznik.

I onda se Vučić, početkom 2008, javio Tomi iz berlinskog rominga: „E, šefe, znaš šta ima novo? Srušen Belinski zid!“

Posle je Toma to javio Jorgovanki, Jorgovanka Miroviću, Mirović Nebojši Stefanoviću, ovaj ciljano širio najnovije vesti po opštinskim odborima radikala i tako je nastala Srpska napredna stranka, čiji je rok trajanja neograničen, ali je rok kajanja ograničen.

Prvi potpredsednik, dakle, kaje se samo što nije na vreme primetio određene urbanističke zahvate po Berlinu, ali svako pitanje o pojedinostima te impresivne karijere slona u staklarskoj radnji shvata kao provokaciju zločestih novinara. A po njemu su zločesti svi novinari koji ne kažu samo – ovaj čovek je genije – već se posle te konstatacije opravdano zapitaju: „Pa gde je ovaj genije bio do sada?“ Takvo neko vreme došlo – novinaru treba da bude neprijatno što ga je pitao ono što je njemu neprijatno.

Potpredsednik je, dakle, nezgodan ko kratko ćebe.