Ne paničite, nije utorak, ponedeljak je, samo je na snagu stupilo letnje računanje vremena, pa je i predizborna hronika pomerena za jedan dan. Ili je, možda, trebalo da je pomerim za sutra? Kad u jesen i na proleće kucne čas za pomeranje kazaljki, nikad nisam sasvim siguran kako da – što kaže onaj Čačanski biznasmen – „dognam“ sat. Dal napred, dal nazad? Mada to u zemlji, u kojoj se ni vekovi ne „doteruju“, i nije bogznakako važno.
Kao i u prethodnim i u ovoj predizbornoj kampanju ključne reči – a istovremeno i programi svih takmaca – su „nećemo“ i „nikada“, koje se obično izgovaraju (ispucavaju) u paru, a kojima u tome na ruku ide gramatika srpskog jezika koja „trpi“ dvostruke negacije – i meni ih komentatori koji su se dibidus srodili s engleskim često nabijaju na nos – ali ako gramatika trpi dvostruke negacije stvarnost ih – koja, znamo to, ne haje ni za mnogo važnije stvari od gramatike – ne trpi, pa često dolazi do situacija da „nikada nećemo“ ispadne – „još kako hoćemo“.
Čitam tako u nedeljnom broju najstarijeg lista na Balkanu intervju sa onim multipraktik komunjarom Vulinom. I – šta kažem, šta nam kaže Vulin? Nikada, kaže, nećemo priznati Kosovo. Već sam ovde u više navrata pisao o tome da nepriznavanje Kosova nije nikakva politika, još manje stvar dobre (ili loše) volje, a ponajmanje razlog za prikupljanje izbornih poena, ali sam – pogađate već – džaba krečio.
Obratite sad pažnju đuturumi: reći „neću da priznam Kosovo“ – i očekivati aplauz i glasove birača – isto je što i reći „neću da kradem“, pa se kandidovati za poštenjačinu godine. Na prvom mesti zato što priznavanje Kosova NE DOZVOLJAVA Ustav i to ne samo onaj psihodelični, Koštuničin, nego svaki, kao što ne krasti, recimo, nije vrlina, nego (treba da bude) norma koja – bude li prekršena – prekršioca odvodi pravo u KP Dom Zenica.
Tako je, što no se kaže, na papiru, ali u Srbiji – zahvaljujući našim posebnostima – ne mora da bude tako, najčešće i nije tako, a naročito nije tako kad se radi o lopužama, ne mislim tu na sitne ribe, pljuckavice, koje – pod uslovom da se ne zamere državnom vrhu – nikada ne završe u KP Domu zenica. Što se pak tiče „nikada nećemo priznati Kosovo“, ta parola i dalje deluje kao kosmodisk i dalje onoga ko je izgovara u javnosti predstavlja kao div-junaka, velesrbina, a u izvesnom smislu i kao Obilića. Pa kako takvom ne pokloniti glas? Ponestaje mi karaktera, pa da rezimiram. I ova kampanja se – na podobije prethodnih – svela na ko zna koju po redu reprizu čemerne predstave „nećemo nikad“ u izvođenju provincijskog putujućeg pozorišta koje se od klasičnog provincijskog pozorišta razlikuje u samo jednoj stvari: u predizbornom pozorištu (loši) glumci aplaudiraju publici i publici frenetično, iza glasa dovikuju – bis, bis.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na Twitter nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
