Izmišljanje kilta

S druge strane, Gibsonov uradak se ne može pohvaliti naročitim utemeljenjem u realnoj istoriji, naprotiv. Prvo, Volas uopšte nije bio nekakva škotska seljačina iz naroda, već vitez iz plemićke porodice. Drugo, njegovog oca nisu ubili Englezi, već se dotični borio na strani Engleske za novac i političke usluge. Zatim, francuska kraljica Izabela koja u filmu ima aferu sa Volasom, zapravo je u to doba imala tri godine života. Konačno, ceo film počiva na ideji da je Škotska vekovima bila pod engleskom okupacijom i da sada pod Volasovim vođstvom ima priliku da ostvari svoj dugi san o nezavisnosti. U realnosti kojoj se kliče istorija, Engleska je izvršila invaziju na Škotsku samo jednu godinu pre Volasove pobune, a pre toga je Škotska funkcionisala kao sasvim nezavisno kraljevstvo pod kraljem Aleksandrom III. Naime, nakon što je ovaj škotski kralj pao sa konja i umro, škotski plemići su pozvali Engleze da arbitriraju oko toga ko će naslediti presto jer oni nisu mogli da se dogovore. Englezi su iskoristili priliku da gazduju i nametnuli veći porez škotskoj aristokratiji (uključujući tu i Volasa) i izbila je opšta makljaža. Kada je Volas uhapšen, suđeno mu je i za zločine protiv civilnog stanovništva, uključujući tu i žene i decu, popove i časne sestre. Naprosto, istorija je mnogo složenija stvar od prostog političkog mita o okupaciji, borbi i slobodi, dok vam zavrću genitalije.

Ipak, ne treba biti preoštar prema Gibsonu čak i ako mu spravljanje istorijskih filmova bez poznavanja istorije neobično dobro ide od ruke (isto je i sa „Patriotom“, „Hristovim stradanjem“ ili „Apokalipsom“). Holivudu je dozvoljeno da u ime priče – vidi pod „Ben Hur“, „Amadeus“, „Gladijator“, „Marija Antoaneta“, „300“, „Argo“ itd. – iskrivi ili prepravi istorijski kompleksnu realnost u ime više prodatih bioskopskih ulaznica, kokica i DVD-jeva. Okej, danas se „Hrabro srce“ naširoko citira kao jedan od najgrđih primera takve prakse, ali ko želi istoriju neka ode u biblioteku, a ne u bioskop. Međutim, situacija sa „Hrabrim srcem“ i Vilijamom Volasom je mnogo komplikovanija od neukog „glupi Holivud“ stava. Naime, društveni naučnici se slažu sa tim da je ovaj film imao dramatične kulturne posledice u vidu obnove škotskog nacionalizma i uticaja na škotsku političku kulturu. Uostalom, u danima gužve oko referenduma o nezavisnosti, mnogi škotski nacionalisti i separatisti farbaju lica, oblače kiltove i pozivaju se na Volasa poput Mela Gibsona u filmu. To naravno ne znači da je jedan film sumnjivog (istorijskog) kvaliteta uzrokovao referendum o nezavisnosti. Samo to da je doprineo proizvodnji kulturnog konteksta ili popularnog narativa za jedan takav politički čin. Kako je to rekao Vudi Alen: „Život ne imitira umetnost; život imitira loš televizijski program“. Jedino što se sa tom imitacijom počelo mnogo ranije. Prve revizije istorije i Volasove biografije datiraju iz 1470. godine, a zatim i iz 19. veka, kao dela čiste propagande. Drugim rečima, siroti Mel Gibson je bio samo poslednji u nizu proizvodnje ili revizije istorije u nacionalističkom i mitološkom ključu. A upravo je ta priča, a ne Gibsonov film koji je na dotičnu zajahao, interesantna za raspravu o kulturnom identitetu, istorijskim težnjama i nacionalnoj tradiciji. Kakav god ishod referenduma bio.

Najbolji primer za to predstavlja – kilt, suknjičava odeća sa distinktivnim štofom („tartanom“) koji navodno označava pripadnost „klanu“, te je tipičan izraz škotske tradicije i nacionalnog ponosa. Škoti u Gibsonovom filmu naširoko nose kiltove (još jedna istorijska neistina), kilt po raznim crvenim tepisima fura i Šon Koneri, kao i svi drugi Škoti kada se okupe da reklamiraju svoj nacionalni identitet. Pa ipak, ceo ovaj paket aranžman – kilt, tartan, gajde itd – upadljivo je moderan i potiče otprilike iz 1725. godine. Tačnije, iz doba Industrijske revolucije, odnosno oko 400 godina nakon smrti Vilijama Volasa i par decenija nakon unije Škotske i Engleske u Veliku Britaniju. Izmislio ga je engleski industrijalac i kveker Tomas Rolinson, kao jednostavniju uniformu za škotske radnike u svojim fabrikama. Istine radi, nekakva forma škotske haljine je postojala i ranije, ali u formi ogrtača koji je većina Škotlanđana vekovima smatrala oznakom varvarskih, grubih i nasilnih „gorštaka“ koji su pre bili smetnja nego pretnja po civilizovanu, istorijsku Škotsku. Jer, Škoti su u 18. veku imali izuzetan period intelektualnog i društvenog napretka, te umetničkih, humanističkih i naučnih dostignuća (poznat kao Škotsko prosvetiteljstvo), uz razvijenu mrežu župnih škola i pet univerziteta.

Koliko god se istoričari trudili, ne postoje nikakvi dokazi o postojanju kariranih škotskih suknjica pre 1725. godine. To jest, kilt u doba gorštaka je ništa manja izmišljotina od čudovišta iz Loh Nesa. Isto je i sa tartanom i klanovima: dotične karirane šare nisu nikakve oznake drevnog plemenskog identiteta, već su izmišljene oko stotinu godina nakon izmišljanja kilta, i to kao modni detalj. Nakon popularnosti kilta među bogatom škotskom omladinom i njihovim klubovima krajem 18. veka, jedna tekstilna kompanija („Wilson & Sons“) sa osećajem za novac je proizvela modni katalog sa doslovno izmišljenim mustrama i klanovima 1819. godine. Postoje i reklame za kiltove iz tog perioda koje poručuju „veliki izbor tartana, najnovije mustre!“. Jednom rečju, nošenje kilta nije započelo kao izraz povezanosti sa drevnom tradicijom, već kao izraz hipsterskog retro stila tadašnje omladine u eri kapitalizma.

Dakle, nije kriv Mel Gibson, kriva je sveprisutna paraistorijska praksa izmišljanja tradicije. Da stvari budu gore po tradiciju, ceo koncept zasebne gorštačke kulture i tradicije Gornje Škotske takođe je retrospektivna izmišljotina. Kako u antologijskom naučnom radu „Izmišljanje tradicije: Gorštačka tradicija Škotske“ svedoči istoričar Hju Trevor-Roper, škotski gorštaci pre 17. veka uopšte nisu bili nekakav zaseban narod, već emigranti iz Irske. Koji su, uzgred, svirali verziju harfe, a ne gajde. Behu to ljudi sa irskom ili keltskom kulturom, koji nisu naročito priznavali škotske (!) kraljeve, odakle i potiče stereotip o divljim, ratobornim gorštacima. Zatim se u poznom 18. i ranom 19. veku dogodio proces stvaranja ili proizvodnje tradicije. Izmišljena je naročita etnička, nacionalna i kulturna posebnost (ovih) Škotlanđana upotrebom (standardizacije) jezika, religije, politike i promocijom stvarčica kao što su kilt i tartan. Zna se i ko je to uradio: sveštenik i književnik Džejms i Džon Makferson. Motiv ili uzor bila je ova brđanska ekipa Gornje Škotske (pridošla iz Irske) kao obrazac „pravog“ škotskog identiteta.

I nisu siroti Škoti nimalo posebni u svom odsustvu stvarne posebnosti. U tom periodu, na talasu romantizma, isto se dešavalo širom Evrope: bilo je potrebno politički kreirati niz nacionalnih zajednica na temeljima zajedničkog jezika, vere, istorije i kulture. A tamo gde to činjenice nisu dopuštale, činjenice su se izmišljale od strane političkih i kulturnih elita. Drugim rečima, proces izmišljanja tradicije je bio ključan za moderni razvoj nacija i nacionalizma. Svako ima svog Karađorđa i „Karađorđevu“ šniclu. Stvarala se, naprosto, dobra priča koju istoričari zovu nacionalizacijom istorije. Dakle, naravno da Holivud nekoliko puta godišnje izbaci „istorijski“ film koji predstavlja iskrivljenu, propagandističku verziju istorijskih činjenica, ali isto važi i za gomiletinu istorije, poezije, književnosti i sličnih narativa iz 18. i 19. veka, mnogo pre sedme umetnosti. Uzgred, isto važi i za „drevnu“ indijsku medicinu, islamski fundamentalizam, „drevne“ istočnjačke borilačke veštinu, pa čak i tradicionalnu italijansku picu – sve su to proizvodi modernog doba, industrijalizacije, kapitalizma i nacionalizma.

Cela ova filmsko-modna-istorijska lekcija zapravo poručuje mnoge zanimljive stvari u svetlu najnovijih poduhvata balkanizacije Evrope od Škotske, Flandrije i Katalonije sve do (post)jugoslovenskih državica i regiona poput Istre i Vojvodine. Niko dobronameran ne bi trebao da ima ništa protiv tuđe želje za osamostaljivanjem, ako dotičnog to pali, i ako on to čini na miran, demokratski, referendumski način. Ali nije svejedno da li je ta paljevina zasnovana na dobro obaveštenoj i racionalnoj kalkulaciji ili na političko-nacionalnom ili regionalnom mitu. Želja za političkom autonomijom i nezavisnošću je jedno; mitovi o kolektivnom identitetu kojima se opravdavaju takve želje nešto su sasvim drugo. Najčešće, ništa manja fikcija od filmova Mela Gibsona.