Izvlačenje trbuha

Zafranović smatra da završeni film deluje na gledaoca onolikim intenzitetom koliko je unutrašnje energije autor uspeo da utisne na filmsku traku, projektujući je u kadrove kao svoj personalni naboj. Zafranovićevi „prvi prizori“, od „Muke po Mati“, preko „Okupacije u 26 slika“ i „Pada Italije“ do „Ujeda anđela“, vremenom su postali i deo podsvesti gledalaca, ali i „ishodišni žig“ nekog „primordijalnog Balkana“. Sa Zafranovićem sam dugo pričao na Zlatiboru, gde je tada boravio kao predsednik žirija jednog filmskog festivala. Kakve veze sad imaju poplave po Srbiji i Lordan Zafranović? Pa krajem leta te 2001. Prag je bio poplavljen, a režiser je živeo u Pragu.

Evo dela našeg razgovora: „Sticajem okolnosti bio sam na Brionima s Radetom Šerbedžijom, Mirom Furlan, koja se iz Amerike vratila specijalno za ulogu Medeje, Radkom Poličem, Borisom Kavacom… Proveo sam na Brionima nekoliko izuzetnih dana, ali sam stalno bio na telefonskoj vezi pošto stanujem u centru Praga. Kada sam se vratio, došao sam u dramu, u čist pakao jednog grada koji ja obožavam, u kome sam studirao i u kome živim već sedmu godinu. Nisam mogao da shvatim da voda to može da napravi. Ušao sam u svoj podrum gde mi je stajala filmska arhiva i arhiva scenarija. Sve je to bilo poplavljeno. To je bio vrlo suv podrum, ali podzemna voda je ušla probijajući beton. Filmovi su bili u blatu. Sve je to ličilo na ružan san. Danima nakon poplave Prag je izgledao strašno. Napolje je izvučen njegov trbuh. Na ulicama se nalazi sve ono što je bilo u kućama i podrumima. Razbijeno, smrdljivo, u blatu. Stari, prekrasni grad, ličio je na neku staru, prljavu krpu.“

Znači, konspirolozi srpski, poplavne nesreće bilo je i u Češkoj. Probajte da se setite koliko je svako od nas tada bio solidaran i saosećao se sa braćom Česima? I da li je Bog tada „pustio kišu da se narod (češki) urazumi“, kako neki naši popovi misle da nas Bog sada kažnjava zbog „evrounijatstva“ i „gejofilije“? Priroda, pa makar i kao božija volja je neumitna, ali sigurno je sve moglo biti lakše da smo imali tranziciju bar upola uspešnu kao češku. Više puta sam baš na ovom mestu citirao reči bivšeg češkog predsednika Vaclava Klausa, koji je izveo aksiom tranzicije: „Ne možeš sprovoditi privatizaciju ako istovremeno ne razvijaš infrastrukturu.“ Ta infrastruktura podrazumeva i antipoplavne fortifikacije i ekološku svest. Nemoć da se uredi država i društvo najlakše je racionalizovati sujeverjem koje se prevodi u kvazimistično antizapadnjaštvo. Crkva treba da prosvećuje narod, a ne da ga zaglupljuje.

Očigledno i da reka Sava ne jebe dva posto nominalnu suverenost balkanskih bantustana. Kao što se teško možemo kao zemlja oporaviti bez „globalizma“ i „ekumenizma“ (bar u formi pumpi, lopata, cementa i crepa), tako bi bio i red da se pokajemo zbog nekih socijalističkih tekovina koje smo olako odbacili ili zloupotrebili. Na primer, marginalizovane institucije samodoprinosa. Za razliku od poreza, samodoprinos je prihod na osnovu dobrovoljne inicijative građana. Osetilo se i dramatično odsustvo civilne zaštite i teritorijalne odbrane koje je na neuralgičnim tačkama poplava kompenzovano požrtvovanjem i herojstvom, a da ga Milošević nije iskompromitovao, Vučić bi imao idealno ime za jedan program obnove zemlje – Zajam za privredni preporod Srbije. Avgusta prošle godine Vučić je najavio „neku vrstu Maršalovog plana“ za Srbiju. Ne sećam se da je posle nešto koristio tu metaforu. Evo prilike da je vrati u orbitu svog adrenalina. Iako je avgusta 2013. izrazio očekivanje da će do kraja (te) godine uz angažman velikog broja stranih i domaćih stručnjaka biti moguće napraviti „neku vrstu Maršalovog plana“, to se nije desilo. Ako je nešto nekad i zvučalo kao marketing, danas to mora postati realan „nju dil“. Gde se ne smeju ignorisati ni iskustva radnih akcija iz titoizma, pa ni mrkonjićevska obnova zemlje. Kao što je nekad Petar Stambolić u patikama „šangajkama“ obilazio akcijaše na nasipima, to sad mogu Jorgovanka i Zorana. Mada, setih se da mi je jedan, nekada blizak saradnik Mirka Marjanovića još pre nekoliko meseci rekao da je kasno za reforme i da su jedini put javni radovi i kazan. Dakle, da se radi da bi se jelo, a ne da bi se zaradilo.

Motivacija ne sme biti psihotizacija. I generalu Ojdaniću Milošević se obraćao javno sa „Ojdaniću“, ali kad je bila relaksirana atmosfera pa Slobo kaže u vreme obnove i izgradnje posle NATO bombardovanja „jel' se drži onaj Ojadnićev pontonac“. Po jednoj teoriji Tito je dobio nadimak jer je govorio drugovima TI uradi TO, pa Ti – To i tako osta Tito. Otuda valjda i poređenja Šapca i Prozora. Jedan ne sme, a drugi mora pasti. Otvorenu sednicu Vlade Vučić je već držao kao naučno-nastavno veće, što je i primetna i pohvalna samokorekcija u odnosu na ono „Dikoviću!“ i ostalo sa kriznog štaba otvorenog za javnost.

Humanost se iz euforije mora prevesti u sistemska rešenja. Možda treba razmišljati i o povratku kultne SDK (Službe društvenog knjigovodstva) da bi se lakše kontrolisao platni promet u periodu obnove i izgradnje. Poplave su pokazale i apsurdnost „mita o decentralizaciji“. Nama, naprotiv, treba u mnogim stvarima centralizacija. I s tim ne treba mešati specifičnost autonomije Vojvodine.

Srbija je zaličila na „Dan posle sutra“ – visokobudžetni film Ronalda Emeriha iz 2004, prepun specijalnih efekata, koji se bavi i poplavama kao kataklizmičnim posledicama dugoročnih uticaja efekta globalne staklene bašte. A, Obrenovac je zaličio i na vodenu verziju Pripjata, ukrajinskog grada u kome su živeli zaposleni u černobiljskoj nuklearci. Samo što je u našem apokaliptičnom prizoru termoelektrana zamenila nuklearku. I to je jedna od onih „primordijalnih slika“ o kojima je govorio Zafranović.

Od analize (odnosa novinarskog i direktivnog) mejnstrim medija tokom udarne faze poplava, gde je Pink malo i neočekivano bio apsolutni lider, nije manje bitna analiza aktivnosti na internetu, jer te aktivnosti su izraz „kolektivnog nesvesnog“. I tu se svašta kuva. Od upinjanja da se voda nekako predstavi kao bombe NATO, da se nađe „unutrašnji neprijatelj“, do pokušaja formiranja instiktivne, ali neartikulisane opozicije Vučiću alternativnim kanalima. Red je i da se iskreno zapitamo da li bi sve bilo baš efikasnije urađeno da je premijer umesto Vučića bio Zoran Živković, Vojislav Koštunica ili Mirko Cvetković?

Hoće li biti u Srbiji politike posle poplava? To je suštinsko pitanje. Licemerno je optužiti Vučićevu vlast da nije spašavala koliko je mogla, ali videćemo koliko će odoleti autoritarnim porivima, inerciji vanrednog stanja i detektovanju „unutrašnjeg neprijatelja“. Videćemo koliko će i opozicija moći da se oslobodi od hejta i cinizma i smogne snage za svoj simbolički „preobraženjski miting“ koji je iz mobilizacije na vanrednom stanju zbog NATO bombi izgledao kao nemoguć.

Sećam se kako smo prekidali igranje košarke da bi hipnotisano kao klinci u Titovom Užicu gledali vozove natovarene kamp kućicama koji su išli u Crnu Goru kao pomoć postradalima od katastrofalnog zemljotresa 1979. Posle Maksa Vebera mislim da je došlo vreme za Emila Dirkema: Društvo mora da iz mehaničke pređe u organsku solidarnost. Osećanje solidarnosti počiva u samoj obnovi morala. Osnovni solidaristički princip je osećanje uzajamne dužnosti i odgovornosti među ljudima različitih društvenih položaja i mimo klasnih podela. To je „radikalski solidarizam“, ta zlatna sredina između katoličkog (čitajte i kao svetosavskog) konzervativizma s jedne, i socijalizma s druge strane. Kad kažemo „radikalski“ ne mislimo na Pašića ili Šešelja već na francuske radikale Treće republike, kao što ni organsku solidarnost ne treba brkati sa organicističkim desničarskim teorijama. Eh da je profesor Aljoša Mimica živ, on bi nam sve to lepo objasnio.

„We Take Care of Our Own“ je pesma Brusa Springstina indirektno posvećena i događajima koji su se odigrali neposredno nakon uragana Katrina, koji je pogodio Nju Orleans 2005. Springstin je pesmom hteo da iskaže svoju frustriranost zbog činjenice da – tokom prvih godina svetske ekonomske krize – ljudi u Americi nisu pokazivali saosećanje sa onima koji su ostajali bez posla ili da su retko želeli da pruže pomoć unesrećenima u kriznim situacijama. U tom kontekstu je pomenuo i Nju Orleans, tj. sportsku halu Superdome, u koju su nakon poplave uzrokovane Katrinom bili smešteni oni koji su ostali bez domova. Springstin se pita gde danas pronaći ljude spremne da bez razmišljanja pomognu nastradalima u situaciji kada američka vlada (u to vreme na vlasti su bili republikanci, a on podržava demokrate) sporo i neadekvatno reaguje. Ali, pesmu završava dozom optimizma i vere u ljude, stihovima „Wherever this flag is flown/We take care of our own“ (Gde god se ova zastava vijori, mi brinemo sami o sebi). Živela Srbija!