Ako mi je išta lepo i ljudski ostalo kao utisak – posle onih odvratnih scena, u utorak, na stadionu Partizana – to je ponašanje velike većine naših reprezentativaca.
Mislim na nameru da zaštite svoje albanske kolege od spodoba koje su – nakon prljave velikoalbanske provokacije sa onim famoznim dronom – uletele u teren, želeći da isteraju neku svoju idiotsku pravdu. Videli smo dobro te scene, ko zna koliko puta ponovljene na televizijskim ekranima. Mi, ali i čitav svet: onog ludaka što stolicom udara gostujućeg fudbalera, onog što ih, na kvarno, u ulasku u tunel sačekuje nogom, onog i one na terenu koji su svojim duboko „misaonim“ rabotama već uslovili prekid utakmice u Đenovi, i tako, vrlo direktno, pomogli da se naši ne kvalifikuju na Mundijal u Brazilu…
Sve su to pokušavali da spreče Ivanović, Kolarov, Duško Tošić i ostali naši reprezentativci – dobrano u tome uspeli – i, izvesno, svojim hrabrim gestovima osujetili još veće i ozbiljnije incidente sa, ko zna sve kakvim, možda i kobnim ishodima.
A nisu morali! Nije to njihov posao, pored onolike sile ljudi te večeri prisutne na stadionu i oko njega, kojima u opisu poslova piše – kao nepikosnoveni prioritet – da moraju, po svaku cenu, da štite javni red i mir i obezbede elementarnu sigurnost građana. Naših, ali i gostiju. Makar oni dolazili iz Albanije! Čak i u okolnostima u kojima su se te večeri našli. Ma šta oni privatno, sa razlogom, ili ne – o direktnom uzroku celog događaja – mislili. Uostalom, oni nisu tamo bili da misle!
Ali su, još koliko, morali da misle – do neizdrživog bola u glavama im – oni koji su za to zaduženi i plaćeni u nekolikim našim službama, agencijama i ministarstvima. Oni, pre svih, koji su morali da vode računa o mogućim domino-efektima, nakon događanja na stadionu Partizana. Debela i mnogo ružna iskustva u tome imamo.
Oni, ti odgovorni, su morali (!) da izdaju naređenja da se dodatno povede računa o imovini i bezbednosti naših sugrađana, pripadnika albanske ili goranske manjine. Nikako se nije smeo dogoditi onaj sramotni rušilaški nasrtaj na lokale u Somboru, Staroj Pazovi, Vršcu i, naročito, u Novom Sadu. Ukupno jedanaest u Vojvodini!?!
U Novom Sadu u kojem su – 48 sati nakon kamenovanja prve pekare – još četiri lokala zapaljena ili demolirana. Beramno je atakovano na naše sugrađane, sve vredne i cenjene zanatlije, baš kao i one Srbe koji u svojim radnjama pošteno rade da zarade za sebe i svoje porodice. Nedopustivo!
Sve naknadne osude tog najžešćeg prostakluka i primitivizma nemaju adekvatnog efekta. Ima šteta koje se ne mogu nadoknaditi. Nikada!
Mi kao da ne možemo da učimo iz prethodnih nam iskustava. Loših i ružnih, naročito. Vidimo, recimo, da nam nedobronamernik kopa jamu, i umesto da ga pustimo da sam u njoj strada – kako i stara poslovica tvrdi – mi ko zna zašto, činimo nerazumne poteze, kako bismo sami završili u njoj i pritom se teško ugruvali. Dokle više tako?
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na Twitter nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
