Jezikositnice

Sledstveno će – kako stvari stoje – francuski Vuci Karadžići ostati kratkih rukava. Ne trčite pred rudu! Ne prekidajte čitanje! Nije mi namera da vas po ko zna koji put gnjavim lamentima nad jezičko-azbučnim zulumom „oca srpske pismenosti“, što je bilo bilo je, prošlost se ne može promeniti, mada mnogi u Srbiji misle da to tome nije tako, o čemu svedoče brojne rehabilitacije, resahranjivanja i revizije istorije.

Tema naše današnje kolumne je kontrola šteta. Šta se, dakle, može učiniti sa srpskim jezikom kakav jeste, a koji uopšte nije toliko neupotrebljiv koliko je to Vukov mentor i sponzor, Kopitar, želeo da bude. Kopitar je, praktično, uspeo samo u jednoj stvari: nagovorivši Vuka na „uprošćavanje“ pisma, lišavajući to pismo slovenskog identiteta, uspešno je utro put ekspanziji latinice. Ostali Kopitarevi naumi – izolacija Srba od ruskog uticaja i postepeno pokatoličavanje (ili bar unijaćenje) Srbalja – pali su u vodu. Nismo se, kao što se da videti, pokatoličili, a ruski uticaj je u međuvremenu samo porastao.

Kad smo već kod Rusa, nedavno je u Srbijici, u jednoj od učestalih misija zasenjivanja rusofilske prostote, gostovala izvesna ruska lingvistkinja (grešna mi duša, zaboravio sam joj ime) koja je – možda čak i u Politici – blagoizvolela izneti neka smatranja na temu sličnosti i razlika između ruskog i srpskog jezika. I čto lingvistkinja skazala? Interesantnu jednu stvar. Ruski jezik je, skazala lingvistkinja, stvarala aristokratija, a srpski, srpski jezik su stvarali seljaci. Naravno, Ruskinja je našla mnogo lepih reči za srpski jezik, takav kakav je, ali se ipak izlanula. A što se izlanula, graknuće jezikodrkadžije. Rusi su imali aristokratiju, a mi nismo.

To, najblaže rečeno, nije tačno. Početkom XIX veka Srbi su i te kako imali aristokratiju, samo što su – zahvaljujući našim posebnostima – stvari bile postavljene naglavačke. Ako je u ostatku ondašnje Evrope aristokratija „terorisala“ seljaštvo, kod nas je seljaštvo terorisalo (i na kraju istrebilo) aristokratiju. No, dobro, i to je stvar koja se više ne može popraviti, natrag na temu. Na kontrolu štete. Ja. Jurodiv kakav sam, već godinama džaba krečim govoreći (i pišući) da uređenje srpskog društva mora započeti uređenjem srpskog jezika. Da li bi se tu moglo nešto učiniti? Još kako bi moglo. Ali ne postoji famozna „politička volja“. Sledstveno, imajte na umu da će vam na grbači uvek biti vlast koja će vladati (i govoriti) onako kao što pišete.