Beograd dobro stoji sa festivalima angažovanog dokumentarnog i igranog filma, i u tom smislu značajno je mesto na kulturnoj mapi ovog dela Evrope. Upravo je završena deseta po redu Slobodna zona, a predstoji dvadeseti Festival autorskog filma. Red je, dakle, da ovde prozborimo nešto i o „najvažnijoj umetnosti“.
Pokretne slike stvaraju čulne utiske koji mogu biti oduhovljeni (Hegel je estetski fenomen definisao kao oduhovljenu čulnost), ali tu još uvek nemamo posla s pojmovnim mišljenjem. Da bi film proizvodio filozofski diskurs, potreban je filozofski gledalac koji oduhovljene čulne utiske prevodi u pojmove. Da li se pri tom produkuje nešto pojmovno novo, do čega sama filozofija prethodno, bez iskustva filma, nije dospela? Odgovor je negativan. Ovde se čulno-emocionalno-misaoni sadržaj samo prevodi u postojeće kategorije filozofije. Filozofski gledalac filma potvrđuje ono što je filozofija već pojmila.
Da li film, stupajući na istorijsku scenu pretpostavlja i nove mogućnosti za mišljenje, to je krucijalno pitanje koje se suprotstavlja samom pitanju filozofije filma.
Nije, dakle, reč o tome da li film može biti predmet filozofskog istraživanja (dakako da može), nego da li i sam poseduje moć filozofiranja – da li filozofira? Na koji način filmski stvaralac putem filma može da stvara autentični filozofski diskurs? Da li film, koji „govori“ slikama, može da se „čita“ kao govor pojmova?
Aleksandar Astrik je 1948. govorio: „Danas bi se i jedan Dekart zatvorio u sobu ponevši šesnaestmilimetarsku kameru i filmsku traku i sastavio bi svoju 'Raspravu o metodi' pomoću filma“. Zamislimo taj slučaj! Umesto da piše, filozof uzima kameru i sebe snima dok filozofira. Šta je to? To je puki dokumentarni snimak jedne filozofske lekcije ili portret čoveka dok filozofira. Ma kako to njegovo filozofiranje bilo originalno, film se ovde pokazuje samo kao sredstvo registrovanja filozofskog govorenja, a ne kao medij koji proizvodi filozofiju.
Da bismo tvrdili nešto o filozofiranju svojstvenom filmu, morali bismo zamisliti autora koji specifičnim sekvencama pokretne slike i montažom atrakcija stvara filozofski diskurs.
Formira li, međutim, film specifičan način mišljenja, koji pre njegovog pronalaska nije postojao? „Nikome nije potrebna filozofija da bi razmišljao o bilo čemu“, pisali su Delez i Gatari. Kad razmišljamo o filmskom mišljenju, ovo moramo imamo u vidu.
Niko nije govorio bolje i prodornije o specifičnoj mogućnosti filmskog filozofiranja od Valtera Benjamina, i to pre više od sedam decenija. Kamera „omogućava da iskusimo vizuelno nesvesno kao što nam psihoanaliza otvara vrata instinktivnog nesvesnog“, pisao je Benjamin.
Film kao tehnički pronalazak, omogućuje nam, dakle, da vidimo ono što bez njega nismo mogli da vidimo. Setimo se samo ubrzanog snimka koji u nekoliko minuta pokazuje nekoliko dana u kojima proklijava seme i iz njega izrasta nova biljka, a na njoj zatim cvet! Setimo se odmotavanja radnje unatrag u vremenu, munjevite promene mesta zbivanja ili vremena u istoj radnji (eksperimentisanja Lava Kulješova)…
Putem filma moguće je predočavati prekognitivne procese, procese koji prethode konceptualizaciji mišljenja. To je suštinsko svojstvo „osobenog genija filma“. U tom smislu, u pravu je Andre Bergson kad tvrdi da je pokretna slika bliža intuiciji, i da nadmašuje pojam. Sam Bergson je smatrao da je intuitivni put saznanja put autentičnije filozofije. Dakle, ukoliko uopšte govorimo o „filozofiji filma“, neizbežno govorimo o „filozofiji“ intuitivnog načina autentičnog filmskog mišljenja.
U mračnoj utrobi bioskopa, publika „kao da sanja ono što gleda, praveći ponekad nesvesne pokrete spavača koji se meškolji u snu“, pisao je, još 1930. godine, Diamel. Film je po mnogo čemu sličan snu, a san, iako ima saznajni značaj, nije diskurzivan. Naime, analizom snova može se doći do najbitnijih spoznaja o subjektu. To je, dakle, ono što može da pruži film kao neposredno iskustvo nediskurzivnog mišljenja.
Bergmana, Tarkovskog, Kurosavu, Felinija, Kjubrika… smatramo najvećim sineastima, odnosno najvećim misliocima filma, upravo stoga što su uspeli da stvore oniričku stvarnost pokretne slike, virtuelni svet koji poseduje više odlika sna nego realnosti – dakle, konceptualizovanu pokretnu sliku koja nije tu toliko da bismo je tumačili koliko da bi tumačila nas (i to tako kako se ne možemo tumačiti ni najdubljim uvidima filozofije).
Dominik Šato, autor knjige „Film i filozofija“ (Clio, 2011), veli: „Film ne može doseći sposobnost da filozofira ukoliko ne prihvati izazov diskurzivnog modusa te discipline, njene epistemološke autonomije; međutim, već pogađamo šta bi film izgubio ako bi odmah ustuknuo pred filozofskim načinom izražavanja – izgubio bi autonomiju sopstvenog izraza.“
Ta autonomija izraza, autonomija je iskaza specifičnog oblika intuitivnog mišljenja.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na Twitter nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
