Kampanja strave

Bog sami zna koliko sam ovde puta napisao da je moralna i materijalna beda koja pustoši Srbiju i postepeno je briše sa mape sveta, posledica teške duhovne bede, koja – nota bene – nije ni Titovo, ni Miloševićevo, ni Koštunicino ni Vučićevo maslo; ona je nasleđe iz XIX veka, a teška je (i nerazmrsiva) zato što se ne doživljava kao beda nego kao svetla tradicija, kao nekakav „zavet“ i kao temelj „našeg identiteta“. Bilo je, fakat, pokušaja da se demontira idiotska ideologija „narodne države“, nakazne kombinacije zemljoradničke zadruge i vojnog logora – šta je to „narodna država“ obavestite se u radovima Dubravke Stojanović i Olge Popović Obradović – ali nevolja je su svi oni koji su to pokušavali brzo umirali neprirodnom smrću.

A kako današnja „narodna država“ funkcioniše u praksi, sad ćete videti. Ovako, dakle! Seoski pop, koji je avanzovao u čin patrijarha, okupi u Banja Luci seoskog kmeta, seoskog uču i viđenije seljane i uz kafu i rakiju im saopšti da moraju biti „jedinstveni“ i da su „srpski narod i srpska država ispred svega“. Punktum, što reko Crnjanski. To je, da kažemo, sva politika „narodne države“; Kmet, uča i viđeniji seljani samo treba da je do besvesti ponavljaju i da čekaju da počne da deluje. A ako ne deluje – a nikad ne deluje – onda to bude proglašeno antisrpskom zaverom, I pročaja.

Aleksandar Vučić se – kao i svi drugi srpski vladari, osim onih, zbog „nenarodnosti“ skraćenih za glavu – istog trenutka kad je zaseo u pustolinu u Nemanjinoj pretvorio u mitološku ličnost. Radio je on, ruku na srce, svojski na izgradnji sopstvenog mita, ali ne bi se majci vinuo u vrtoglave mitološke visine da se nije okružio mitomanima najprimitivnije vrste, neukim dilberima koji ga svakodnevno dodatno mitologizuju i koji će nastaviti da ga mitologizuju sve dok se jednog dana, koji uopšte ne mora da bude daleko, ne nađe u teškom čudu. Ne trčite pred rudu. Neće nam posle toga biti ništa lakše. Čeka nas – već je negde u pripravnosti – nova mitološka ličnost i novi Siniša Mali koji će – kad ga neko pričepi – izjaviti da je napad na njega, u stvari napad na premjera… Đoleta Vukadinovića, recimo. A sad, Panoviću, slušaj 'vamo. Sledeći put kad nameračiš da oplajpičiš Malog, ti oplajpiči Overlorda, pa kad Overlord stane da pravi pitanje, ti mu reci da si u stvari hteo da oplajpišiš Malog. Jeste to seljačka politika, ali sa seljacima i treba seljački.