Kanda, Kodža, Nebojša i Sanda

P { margin-bottom: 0.21cm; }Srbija možda jeste velika tajna, ali njen narod uopšte nije tajanstven. Naprotiv, vrlo je predvidiv, pa je tako i glasao – predvidivo, maltene poslovično, po sili doskočice – kud svi Turci tu i mali Mujo. Famozno jeste zajebantska kolumna, ali ovo nije zajebancija. Masovno srljanje u… Bilo šta, bez prethodnog promućkavanja glave – i bez kožnih gaća u rancu – ključni je deo „našeg identiteta“, sledstveno bih se smeo zakleti, mada ne mogu dokazati da bi Oco – da mu je predizborni slogan glasio „Na Ogulin, Karlobag i Viroviticu“ – dobio ne procenat-dva manje glasova nego pet-šest više.

To što više ni jedan granični politički slučaj – pardon – vizionar, uključujući i Šešelja, ne poziva na seobu Srba do pomenute granice, uopšte nije posledica evolucije naših vizionara, a još manje nekakvog samoosvešćenja „našeg naroda“, nego instinktivne (a tačne) spoznaje da bi pohod završio kod Šimanovaca.

      Jedna od ključnih odlika „našeg“ osebujnog identiteta je iskreno čuđenje nad očiglednim i šokiranost predvidivim, pa je, sledstveno, posle izbora usledila sveopšta osupnutost njihovim rezultatom koji je – imajući u vidu učinkovitost naše tobožnje opozicije, koja nije ni krila da se ne bori za političku ideju, nego za radno mesto – za Oca u izvesnom smislu poražavajući. Jeste on dobio četrdeset devet odsto od od pedeset pet zarez nešto izašlih birača, ali gde su onih četrdeset četiri zapeta nešto? Da li ih je neko od opozicionara pohodio „od vrata do vrata“ ili im bar odaslao neku suvislu poruku? Ne bih rekao. No, dobro. Nastavljamo sa matematikom.

Nije li Koštunica dvehiljadite dobio više nego Oco i nije li DOS na prvim postmiloševićevskim izborima imao više poslanika nego što će Oco imati posle „više nego ubedljive“… Kakav zaključak iz ovoga izvlačim. Eh, kakav. Da politička volja „našeg naroda“ zavisi od volje ili zlovolje njegove elite, što nije naša ekskluzivnost, jer – osim u Srbiji i nekim zemljama na Rogu Afrike – „narod“ se ne smatra metafizičkim entitetom nego masom koja se mora kanalisati i usmeravati. Samo od sposobnosti (ili nesposobnosti) elite zavisi u kom će pravcu masa krenuti. Pritom valja imati na umu Kanetijevu opasku da masa, ako joj se drugačije ne naredi, uvek krene putem kojim se lakše ide, a onda, kad na kraju tog puta tresne glavom u zid, momentalno traži vođu koji će joj pokazati još lakši put. Trenutni naš vožd, Oco, je došao do polovine puta. Vidim ga u 2020-oj, kako se u RIK-u, zajedno sa Kandom, Kodžom, Nebojšom i Sandom, bori za cenzus.