Naslutih iz podteksta da je moj drug Rade Cvetićanin pogrešno pomislio da sam mu zlurado pripisao neveselost u prognozi izbora, što je daleko od činjeničnosti, jer moja neveselost na istom poslu ič nije bila manja od njegove, ali živo me interesuje – i očekujem da mi Rade narednih dana odgovori – šta bi, počem, bilo da su ovoliko glasova koliko Oco, pre neki dan dobili Kanda, Kodža, Nebojša i Sanda?
Nisu li svojevremeno, u raznim alotropskim modifikacijama, dobijali isto toliko, ponekad i više. I – šta su uradili? Ako mene pitate, svaki je od njih – uz sasluživanje još nekih – udarnički radio na izgradnji autoputa sa dvadeset i osam traka kojim se Vučić (manje-više) elegantno dovezao u pustolinu u Nemanjinoj.
Ostavimo Čedu (Kandu) i Čanka (Nebojšu) po strani, jer je u odrpanom džemperu naše još odrpanije stvarnosti ponajmanje njihove vune, zapitajmo se šta je Kodža – pardon Boris – učinio da poluzvaničnu – državnu, nota bene – psihologiju malog Muje koji uvek ide kud i ostali Turci, zameni nekom boljom. Po meni – ništa. I ne samo da ništa nije uradio – a na raspolaganju su mu bili svi mehanizmi da mnogo toga uradi – nego je u jednoj etapi svog razvojnog puta pomislio da je baš zgodno da, podilazeći orijentalnom mentalitetu, sve Turke namami u svoj šanac, a da posle, za Turcima dođe i mali Mujo.
Tu se, narodski rečeno, zajebao u računu, pa mu je umesto malog Muje u Prezidencijalni konak banuo Rogonja sa isukanom Crvenom Baničnom i zatekao ga spuštenih gaća, koje pritom nisu bile ni kožne. Da me Rade, Kanda, Kodža i Nebojša – za Sandu me boli dupe – ne bi pogrešno shvatili, uopšte ne seirim nad činjenicom da su se KK&N (i ostali) na jedvite jade provukli u parlament, daleko od toga, čak bih – bez obzira što bi to bio povratak na mesto zločina – više voleo da u narednom periodu na državnom televizoru gledam njih, nego ove koje ću (retko, doduše) gledati, samo bih voleo da se – bar u Danasu, ako nigde drugde – već jednom pokrene debata na temu „šta da se radi“, pod uslovom da se ne vodi ovde uobičajenom, narikačkom – „užas, armagedon, diktatura, vidi šta nam radi, nikad nije bilo crnje i gore“ – terminologijom, nego dubinskim poniranjem u srce stvari, umal'ne rekoh tame, a da sam rekao ne bih mnogo pogrešio.
Da nam, Rade, druže, umesto Oca na nekim budućim izborima apsolutnu većinu ne bi dobio Onaj – da mu ne pominjem ime – a koji je Kodžu Borisa zatekao bez gaća, krajnje je vreme da ozbiljan svet shvati da Oco Vučić predstavlja samo vidljivih 195 cm ledenog brega naših problema, koji se ispod površine okeana ovdašnje otupelosti, prostire do dubine od desetak kilometara. Puko naricanje nad Ocovom diktaturom, isto je – samo sa obrnutim predznakom – kao i naricanje nad Kosovom, dobar izgovor da se ništa ne radi. Krenimo zato u akciju, makar i pismenim putem. Tako je i Lenjin počeo.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na Twitter nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
