Premijer Kapućino izjavio da nema vremena da se bavi kafom. Zvuči logično. Da je ko pitao kafu za mišljenje, možda ni ona ne bi baš proključala zbog Kapućina. I tako, šali nikad kraja. Ali, kada je prosuta kafa jedna od 10 verzija priče o tome zašto se „možda, ako Komisija ne odluči drugačije“ avion na relaciji Beograd – Vatikan s predsednikom Srbije, pa makar se on zvao i Toma Nikolić, mogao strmeknuti, izjava premijera, pa makar se on zvao i Kapućino, da nema vremena da se bavi „kvarom pokvarenog aviona“ kojim se svako malo vozikaju nesretni zvaničnici nesretne Srbije, onda to, u jednu ruku, zvuči zastrašujuće. A u drugu ruku, Pakova bi mogla da mu izruči jednu džezvicu, ili bar fildžanče, tek da oseti razliku između vrele tekućine i feketićkog leda, kojem se samoubilački izlagao.
Elem, teško mi je razabrat se u pletivu namotanom oko uticaja kafe na mogući pad aviona, koji se vodi na incestuoznoj SNS-relaciji Oli Antić, Zoka Mihajlović („prvoosumnjičena“ i mada nije kafe kuvarica po struci), Staša Pak, koja i-pak neće na stranačkim (?!) organima tužakati Zoku, i to Kapućinovo: „Ne dam pare, a za kafu me zabole espresso.“ Kao i ma koju aktuelnu priču, na rubu tragedije, bez koje nema da prođe dan a da nas ne šokira, niko više u Srbiji, osim političara koji ih produkuju i medija koji ih distribuiraju, niti je zainteresovan, niti se trudi da razume. Da li je to i cilj svih spinovanja o svemu i svačemu? Možda, ali nije bitno.
Dakle, možda Kapućino zna što mi ne znamo, na primer, verzija 117: Da je Toma sam gurnuo kopilota, ovaj prosuo kafu, „avion padao stotine metara ko kamen“, ali da je sve to bilo u sklopu neke „džamping avio-igre“, te da je iznad lažnog oblaka ispod kojeg je avion leteo bio instaliran specijalni „dron“ za koji je bila zakačena „pametna naprava“ sa elastičnom oprugom, koja je čvrsto držala avion i pustila ga da pada na siguricu, znajući tačno kad će da se zaustavi. Jedino, u tom slučaju premijer Kapućino ima prava da se sprda sa kafom, kao napitkom koji, btw, niko i ne bi pio na putu u Italiju, prestonicu espressa. Kafa ima da se pije na putu za Grčku, Tursku, i ostale kafopijne države.
Šalim se, i za vlastiti ukus, nemoj ko da bi zamerio, od „korotoidnih“ komentatora. Bez mogućnosti da izaberete verziju, u nedostatku podataka i neobaveštavanja javnosti, ostaje da se mi ugledamo na šaljivog Kapućina, a da SNS na partijskim sastancima raspravlja o državnom avionu.
Nego, jel' ista Komisija, koja je baveći se strašnom pogibijom sedmorice pilota iz helikoptera smrti, i ustanovljavala „alkoholne promile“ u krvi „pilota antialkoholičara“, sada razmatrala slučaj „kvara ili „baš me briga za kafu“ aviona u kojem je bio predsednik posramljene i ponižene zemlje, u kojoj ljudski životi ne vrede ništa, a avioni i helikopteri koji prevoze decu, građane ili državnike te zemlje obećavaju nove i nove avanture?
Šešelj je rekao da ga nije briga šta se Tomi moglo desiti, kao što Tomi nije bilo žao kad je ubijen premijer. Šešelj je više metafora nego čovek. Ili, nešto hotimično bombastično, kao Čanak, kad uspešnim šok-izjavama privlači medijsku pažnju. Kapućino je, grešan, očito, želeći da bude duhovitiji od učitelja koji ga je podučavao mnogo pre Vesne Pešić, pokafenisao. Međutim, kako rekoše Latini, što priliči Jupiteru, ne priliči vodoinstalateru. Pa makar popravio i ceo Beograd na vodi. Šta sada tek svet misli o nama u svetlu kafa-kapućino sukoba u vrhu?
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na Twitter nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
