Prva dva meseca nove sportske godine, donela su nekolika vrhunska međunarodna takmičenja koje, nažalost, ovdašnji televizijski gledaoci – sem onih koji koriste usluge kablovskih provajdera – nisu bili u prilici da odgledaju. Uzbudljive fudbalske utakmice na prvenstvima Afrike ili Azije, fenomenalne mečeve sa teniskog turnira u Melburnu (sem finala), neizvesne susrete na svetskom šampionatu u rukometu i vratolomne vožnje na planetarnom skijaškom prvenstvu, nije prenosila ni jedna naša televizija sa nacionalnim predznakom. Šteta!
Uz Đokovićev trijumf u Australiji (normalno!) i višestruka mi uživanja u lepoti i veštini (a kako drugačije?) slovenačke, ali i „naše“ dvostruke svetske skijaške šampionke Tine Maze, posebno su me zanimala zbivanja na rukometnom šampionatu u Kataru. Tamo su trijumfovali Francuzi i tako nastavili niz bezdušnog terorisanja rivala (peta svetska titula u nizu, uz tri evropska trona i dva olimpijska zlata) i pritom postali najtrofejnija reprezentacija svih vremena u tom sportu.
Ali! Iznenađenje nad iznenađenjima, ma ne, senzacija bez poređenja, je osvojeno drugo mesto – pa, ne znam kako da je okarekterišem – reprezentacije (nikako), ekipe (možda), (o)kupljenog skupa igrača (najpribližnije istini) koji su nastupali pod nacionalnim znamenjem i himnom domaćina, malenog i prebogatog Katara.
Deset predobro plaćenih najamnika iz Crne Gore, Srbije, BiH, Francuske, Španijje, Kube, Tunisa i Egipta, besprekorno vođeni od Španca Rivere, jednog od najboljih i najtrofejnijih rukometnih trenera, načinili su čudo koje bi se moglo porediti – ali, odista veoma nategnuto, makar i u krajnje šaljivoj hipotetičnoj konstrukciji – da drugo mesto u svetskom šampionatu u fudbalu osvoji, recimo, Lihtenštajn, u košarci Gabon, a u vaterpolu, naprimer, Island.
Kako bi uzviknuo, potpuno šokiran Mirza Džomba – legendarni hrvatski reprezentativac – komentarišući utakmice na tamošnjem RTL: „Sve što sam naučio u dugoj karijeri, sve što sam ikada pročitao, čuo ili video u vezi sa tim sportom, moram hitno da zaboravim i počnem rukomet da doživljavam kao igru u kojoj je od sada sve, ali baš sve, moguće, a da ništa nije izvesno.“
Kako god, deset odličnih inostranih rukometaša, basnoslovno plaćenih za prilike u tom sportu (za polufinaale je svaki od njih dobio po milion evra, stan i skupoceni automobil) učinili su da zemlja, potpuni rukometni Liliputanac postane, rezultatski makar, planetarni Golijat.
Dobro, preduga je lista sportista koj su iz raznoraznih razloga promenili državljanstvo i nastupali za reprezentaciju zemlje u kojoj nisu rođeni ili u njoj sportski stasali. Pojedinačno, dakle, tako beše često, kolektivno, do sada barem, nikada! Ako ovaj presedan bude odomaćen u svetskom sportu, od ljutih marginalaca – zahvaljujući, pre svega ogromnom novcu ili nekim drugim pogodnostima – će učiiti „velesilom“. Sa ili bez znakova navoda svejedno, plasman i medalje je jedino što se beleži i pamti.
Bojim se da je vrhunski sport krenuo „katarskim putem“.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na Twitter nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
