Klozetski razvrat

Kakvi su nam bili nužnici, takva nam je bila i budućnost, sada je već i ona prošlost, ne možemo mi ni makac iz prošlosti; u Srbiji je, osim u gramatikama u kojima se, a i u njima sve ređe, pominju prezent i futur, na snazi samo prošlost, nije to fikcija, to je naučna činjenica koja se odavno izučava po belosvetskim katedrama za slavistiku. Nije nepoznato, opštepoznato je, štaviše, da su zbog oskudice stambenog prostora kafanski nužnici sredinom sedamdesetih godina prošlog veka bili poprišta svakovečernjeg upražnjavanja raznovrsnih oblika bluda – uključujući i protivprirodni – počev od pušenja „na brzaka“, zaključno sa snošajima „zguza“, najprikladnijih u skučenim manevarskim prostorima. Koliko je samo nevinosti i koliko samo devojačkih iluzija zauvek izgubljeno u mračnim, neuslovnim kabinama zasranih beogradskih nužnika, o tome bi se mogle napisati hiljade i hiljade žalobnih strana, bio bi to bestseler koji bi zacelo oborio sve rekorde čitanosti, ne samo u Srbiji, odjeknulo bi to i u svetu. Niko se, međutim, tih godina – pa ni ja – nije zgražavao nad tim, a mnogi su – uključujući i mene – blagonaklono gledali na klozetski razvrat, takav je bio duh vremena. Svi su tada – pa tako i ja – imali puno razumevanja i za gnusobe neuporedivo užasnije od klozetskog razvrata. Čak su i šefovi sala i kelneri u beogradskim kafanama – a oni su, bar na papiru, morali postupati drugačije – sa odobravanjem gledali na krike i šaputanja koji su se, zahvaljujući lošoj izolaciji, probijali kroz tanušne zidove klozetskih kabina i stostruko odjekivali po kafanama Zora, Manjež, Kolarac, da pomenem samo neke. Mladi su, vole život, tako su govorili kelneri, tako su govorili i gosti, a tako sam u naivnosti mislio i ja, mnogo će vode proteći Dunavom i Savom pre nego što mi dođe iz dupeta u glavu da ljubav prema životu vodi pravo u jezivu smrt najpre tela, potom i duše. Primerice, usred razgovora o Kjerkegoru ili o ezoteriji – i o tome se tada pričalo – najednom bi se iz pravca klozeta začuli neljudski urlici i dahtanja i ti su urlici, ta dahtanja i ti orgazmički krici umesto sveopštom konsternacijom, očekivanoj u jednoj, bar na papiru, hrišćanskoj zemlji, dočekivani blagonaklonim osmesima stalnih i povremenih gostiju beogradskih kafana.