Ko i šta je elita

Elite uvek ima. I kad ničeg nema, elita je tu da tom nedostatku dâ ideološku potporu i obrazloženje. I više od toga, da nad tim nedostatkom uliva praznu nadu i njome ispunjava masu šupljih glava da bi njihovi nosioci radili u njenu, elitinu korist. Najvažnije je pri tom ubediti iskorišćenog da rad za elitu jeste elitni rad.

Elita postoji najpre kao vlasnička ili finansijska i kao politička elita. I u najbednijim društvima takva elita uvek postoji, jer u svakom društvu postoji centar moći, a elita je u njemu i oko njega. Elita izvlači korist ili profit, pitanje je samo da li joj se više isplati da korist izvlači iz siromašnih slojeva, ili iz dobrostojeće srednje klase. U zavisnosti od ovog odnosa, stvara se i vladajuća ideologija.

Ukoliko elita želi da korist brzo izvuče iz brojne sirotinje, te da iz operacije umnožavanja bede hitro napabirči višak materijalne vrednosti, onda njeni kulturni misionari u opticaj puštaju ideje nacionalizma, a političari vode ratnohuškačku akciju, dok se kroz institucije kulture filtriralažno znanje o ekskluzivnoj vrednosti sopstvene nacije, koja je, dakako, obrnuto proporcionalna vrednosti samog čoveka. Tako je za Miloševićeva vakta činjeno u SANU, Udruženju književnika Srbije, Udruženju novinara Srbije, na RTS-u, u Politici i u brojnim drugim institucijama, udruženjima i medijima „od nacionalnog značaja“.

Ukoliko pak elita na umu ima nešto nižu profitnu stopu, ali na duže staze i u „paketu sigurica“, onda radi na jačanju srednje klase, „evropeizaciji“ i propagiranju takozvanih građanskih vrednosti. Nakon decenijskog prekida posle Đinđićevog ubistva – koje je zamislila elita, a izvršio njen elitni bašibozuk – Srbija sada, u drugom navratu, iznova ulazi u stare evropske tokove stvaranja dugoročne finansijske, političke i kulturne elite. Nažalost, u potpunosti je napušten avangardni koncept socijalnog demokratskog društva, koji je na snazi bio posle pobede nad fašizmom u Drugom svetskom ratu, a kojim je, napokon, trebalo razvlasti posedničku, finansijsku elitu koja, u stvari, određuje i političke tokove.

Ideologija koju proizvodi nezajažljivost kapitala, varijabilni je deo u utrci za dobitkom. Pogledajmo samo kako finansijski moćnici bliski prošloj političkoj garnituri, plivaju sada u vodama nove garniture! Zašto? Zato što je to isti politički diskurs, rukovođen logikom moći i profita.

Govorimo li, međutim, o naučnoj eliti, onda govorimo o eliti koju reprezentuje članstvo u SANU, a to je jedna elitistička, izrazito lenstvujuća organizacija koja se ne bavi suštinski ni naukom ni kulturom. No, tragamo li za tim gde se ovde nalazi naučna istina, ili, barem, traganje za njom, onda ćemo stići do malih izopštenih grupa posvećenika i izopštenih pojedinaca koji žive na ivici egzistencije, i o kojima ponešto čujemo tek kad osvoje neke značajne svetske nagrade ili verifikuju svoja otkrića kod uglednih međunarodnih naučnih institucija. Uslovi na našim institutima za laboratorijska istraživanja, poražavajući su. U tom smislu, mi smo u kamenom dobu.

Naša naučna elita radi, dakle, protiv naučne istine. U istom odnosu u kom naučna elita stoji naspram nauke, stoji i naša kulturna elita prema samom sadržaju kulture. I kao što je finansijska elita dosad razarala finansije društva, tako je i kulturna elita razarala samu supstancu kulture. Ako tražimo istinu u kulturi i umetnosti, onda to moramo tražiti u alternativnim poljima kulture i umetnosti – što ne znači da ćemo je tamo nužno i naći. Ako tražimo istinu u politici, onda je moramo tražiti daleko od političke elite. Najzad, egzistencijalni problemi većine našeg stanovništva direktna su posledica ideologije naših elita, posedničkih i političkih.

Zaključak je da elita svuda stoji protiv istine. Svaka prava elita utvrđuje laž u društvu. Kulturna elita sebe unajmljuje u dobrotvorno ropstvo kod političkih i finansijskih moćnika, koji su, pak, sebe unajmili magiji kapitala i profita.

Elita, to su, dakle, srećne, zadovoljne sluge, koje, pak, imaju brojne svoje poslužitelje da se nad njima iživljavaju. A ima li išta gore od zadovoljnog sluge? To su najveći izdajnici istine i slobode. Ako se pogleda kroz istoriju, od Sokrata i Isusa iz Nazareta, preko Đordana Bruna i Spinoze, do Valtera Benjamina i Oskara Romera, ko je sve unosio svetlost istine u čovečanstvo – jasno je da su to ljudi i grupe od elite progonjeni.