Ko se boji Vučka još…

Zašto zastrašujuća, posle tek sto i nešto dana? Zato što se u tako kratkom roku već jasno naziru konture načina preuzimanja totalne vlasti (Vučić) koja od poznatijih modela najviše liči načinu kako se u srpskom društvu od dolaska na vlast uspostavljao Slobodan Milošević.

Setimo se čoveka koji je „brinuo“ o nacionalnom interesu, skromnog, ali odlučnog, pa sve odlučnijeg, pa najodlučnijeg, pa razorno odlučujućeg faktora za sudbinu apsolutno svega u zemlji. Međutim, ni Milošević, kao ni danas Vučić, kao ni bilo koji otvoreni ili pritajeni totalitarac ne bi bili tako zastrašujući, da različiti subjekti društva: mediji, intelektualci, obični građani vrlo brzo usled tolikog nametanja (pre svega putem prezastupljenosti u medijima, no i drugim bitnim faktorima) priče o moći tog novoustoličavajućeg vođe, ne poveruju u tu moć, i ne počnu dobrovoljno da delaju u skladu sa njom, računajući na nju, dakle, pokoravajući se.

Sve što se danas dešava sa Vučićem i srpskim društvom, sa njegovim naizgled korisnim delatnostima, jeste puko premošćavanje, od faze stidljivog višedecenijskog genseka SRS, kasno odmetnutog od neprikosnovenog lidera stranke, do navodno samostalnog, najbizarnijeg do sada vođe, kojeg je Srbija imala. Ko ne veruje, neka sačeka još malo, šta će da se dešava.

No ostavimo za trenutak Vučića, i posmatrajmo taj odnos društvenih činilaca prema moći koja se ustoličuje (kao da niko nema da kaže „alo, ovo je već viđeno, preopasno je“), a taj odnos je odnos samoporobljavanja. Ovde čak ne igra sasvim (mada delimično ima i toga) Fukoova teza o tome da suština moderne politike više i nije u oslobađanju subjekta, već ispitivanje regulativnih mehanizama kroz koje se subjekti proizvode i održavaju. Ovde je pre na sceni ona faza odnosa „roba i gospodara“ o kojoj je pisao Hegel. Ne bih, da nije tako suštinski značajno i evidentno o kom stupnju društvenih odnosa se radi, pribegla citatu, ali molim čitaoca da ga pažljivo pročita i razmotri, prevodeći filozofsku metaforu na dnevnopolitičko iskustvo stvaranja novih (starih) odnosa moći-nemoći-potčinjavanja u Srbiji:

„Strah roba proizilazi, iz iskustva gubitka prava nad onim što bi trebalo biti njegova svojina. Ako je rob definisan objektom, ako objekat definiše roba, tj, da je njegov potpis tekst kojim on dolazi do saznanja o tome ko je, i ako je taj objekt nemilosrdno žrtvovan, onda je rob jedno nemilosrdno samožrtvujuće biće. On može prepoznati svoj potpis samo kao nešto što se STALNO BRIŠE, kao stalno mesto iščezavanja. On nema kontrolu nad onim na šta stavlja svoje ime, niti nad svrhom koju traži da bi svoje ime učvrstio…“ Rob je rob kada poveruje, kada učini unutrašnjim spoljašnju moć i dominaciju gospodara.

Definitivno, od tri dominantna dela vlasti, ovaj, naizgled, najkomunikativniji (Vučićev) najzatvoreniji je i najmanje transparentan, najnejasnije je odakle dolazi tolika moć pojedinca (sklonog medijskom dramatizovanju svega čime se bavi) što održava permanentni osećaj nesigurnosti kod građana, krize institucija države, i opštem utisku da se nalazimo u nekakvom vanrednom stanju, u kojem hteli nehteli uzimaju učešća kao parcipijenti, žrtve ili saradnici. Već viđeno devedesetih, kao što rekoh, u modelu, predratnog dela i lika Slobodana Miloševića.

Prevazilaženjem građanske nesigurnosti, odbacivanjem nametnute moći kao prepoznate tuđe pseudomoći, jeste način da se ta moć svede na minimum, u okvire normalnosti i demokratski i zakonski omeđi. U suprotnom, eto nam za godinu dana novog Slobodana. Živi bili pa videli.