Neki smatraju da je rijaliti „Parovi“ smišljen, ipak, iz edukativnih razloga. Jedan je da Srbi najzad shvate da ima slučajeva kada nije važno čak ni učestvovati, a kamoli pobediti – pobeda može biti katastrofa. I drugi, da roditelji, ma koliko teško sastavljali kraj s krajem, pronađu vremena da se bave vaspitavanjem svoje dece pre nego što porastu do kritične tačke u kojoj nisu kadri da naprave razliku između uspeha i popularnosti i zastrašujućeg odsustva svesti o tome ko si ti, kada si čovek, kada jesi ljudsko biće i kada samom sebi duguješ razloge za samopoštovanje te činjenice.
Ako je to bila Marićeva ideja, želim mu brzo ozdravljenje. Ako je, pak, hteo necenzurisane gladijatorske igre ili kakve god neronovske bahanalije, želim mu takođe sve najbolje, jer mislim, možda ponekad gledajući te nesrećne ljude bačene zverima ili te zverčice bačene „ljudima“, učesnike tog rijalitija, sam Marić mora da zatvori oči, i da oseti da su mu obrazi mokri od suza. Iskreno to mislim. Isto to mislim kada je reč o odnosu Vučića prema unesrećenom i uniženom srpskom narodu, s kojim tako lako izlazi na kraj, da mu je, ispričao nam sam Vučić, onaj čovek kojeg je sreo na nekom ručku u SAD, aplaudirao za stolom prepunim uglednih zvanica:
„Čovek pomalo čudnog izgleda za kojeg su mi posle rekli da nogom otvara vrata Obaminog kabineta, a ime sam mu zaboravio“ (možda Klint Istvud, utripovan u ulogu iz ružnog, prljavog, zlog, etc.? Ili, rahmetli Gari Kuper, negde, kao, Tačno u podne, tresne kaubojkom po vratima Ovalnog : „Izlazi Barače dovodim ti smarače“, prim. aut.).
A posle taj čudni, ispostavilo se, novinar, napisao tekst, na kojem će mu se Vučić zahvaliti, o tome da bi američka vlast trebalo da se odnosi prema narodu kao srpska, tj. kao Vučić. A otkud to sve? Pa otud, objasnio je Vučić u emisiji kod Dragana J. Vučićevića, onomad kad su Pana i Cvijanović gostovali, što je na pitanje tog kauboja „kako si Srbe ubedio da im smanjiš plate i penzije“, Vučić ko iz topa odgovorio: „Nisam ih ni pitao“. Tad ovaj u kaubojkama krene da aplaudira, ostalo je legenda o braći Dalton.
Gledam, gledam, slušam emisiju, i mislim, koliko čovek mora da bude, ovaj, s glavom u oblacima, je li, da bi ovu, izvinite, očitu zajebanciju tog što je aplaudirao, na račun bahaćenja srpskih nedemokratičnih premijera koji narod ne pitaju ništa, za razliku od nežnih i suptilnih američkih koji „treba da uče od Vučića“ – razumeo kao kompliment? Da su Macu Diskreciju pitali kako ste ubedili mamu da je to kod Marića zapravo Teatar Boljšoj, da je Marić Stravinski, a vi Žar-Ptica, a ova odgovorila, „lako, mama ne zna ruski, kojim se u tom baletu govori“, mislim da bi isti čudni čovek i Macu nagradio aplauzom, jer je valjda fora da se aplauzom nagrađuje nonsens i apsurd.
Inače, otkad se Šeki la Costa vratio, nekako je lakše savladati zastrašenost pred bezobalno apsolutnim, na sve spremnom, trenutno najvećim evrofilom Vučićem. Jer, kako Vučić stalno gleda gore, naravno, i sam veruje da mu je samo nebo granica. Kad se spusti na zemlju, dočeka ga najpre Šešeljev nos (Sirano?). Ima tu simbolike, Šešelj bi mogao da bude Sirano Vučiću kad bi se Šešelj mogao zadovoljiti da podučava iz senke, ali, kako je navikao na glavnu ulogu, nema šanse, mislim na kraju balade. Samo je nos Šešeljev granica, elem, i Vučić stane na loptu. Ili se bar seti da je lopta okrugla, a i to je ponekad dosta pametnom. Eto vam Šešeljeve zasluge.
To je ono kad se dvojica violentnih sretnu na brvnu. Pa jedan zna da ima u ruci topuzinu Marka Kraljevića, ali, pametno procenivši, neće da zamahne, a drugi zna da samo sezonski, tuđom voljom glumi Musu Kesedžiju, pa ima glasne žice, al ne može da progovori. Vi prepoznajte ko je koji.
Kako god obrneš, čak i da Panović ima veću platu od Vučića (a nema, demantovao je tu Vučićevu tvrdnju), u proseku, Srbi nemaju ni za sarmu.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na Twitter nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
