Kontrola luksuza

 Da budem iskren, smeta mi zato što sam u popečiteljevom naređenju nanjušio teški smrad populizma, eto zašto. Kontrola luksuznih automobila – u čija ćemo sitna crevca zaći malo kasnije – vrlo je slična svojevremenoj zameni latiničnih natpisa ćiriličnim na novosadskim gradskim autobusima i jedini efekat te kontrole – kao i u slučaju autobusa – biće zasenjivanje prostote i skretanje pažnje sa – kako to novindžije vole da kažu – „gorućih problema“. Ne treba sumnjati da će u redovima sirotinje raje, u društvu u kome je crkavanje komšijske krave velika radost, popečiteljeva akcija biti dočekana sa velikim oduševljenjem. Narodni čovek! Kapacitet! Misli „na narod“! Ruka mu se pozlatila! Tako će to biti prokomentarisano po kafančinama naše zemlje ponosne, uz mlako pivo.

 Kao što rekoh, imam neka zakeranja. Zakeranje prvo. Koliko  znam, ni Ustav ni Zakon o saobraćaju ne poznaju kategoriju „luksuzni automobil“. Sledstveno čemu bi u jednoj demokratskoj državi pred zakonom svi automobili trebalo da budu isti i – što je još važnije – uopšte ne bi trebalo da budu zaustavljani ni kontrolisani ukoliko, naravno, ne naprave neki pičvajz. Pogotovo ne bi smeli biti „zaustavljani i kontrolisani“ u cilju podizanja ionako ogromnog rejtinga popečiteljeve stranke.

 A da možda ipak ne grešim dušu, možda je Stefanovićeva akcija ipak pomak. Pamtim, recimo, vakat – beše to u vreme kohabitacije Psihologa i Psihopate – kada je stvar stajala suprotno i kada su vlasnici „luksuznih automobila“ bili iznad zakona, dočim su vlasnici krntija i olupina bili jebena stranka. Odnesu tako haračlije Parking servisa jednom zgodom moj neluksuzni pežo 206 iz mirne uličice koja se uliva u Požešku i ja – šta ću kud ću – potegnem u Makiš da po skupe pare otkupim krntiju. Kad tamo, na haračlijskom Parkingu, sve kec do keca, jugo do juga, olupani golf jedan do još olupanijeg golfa dvojke, dočim sam – idući Požeškom u Makiš – na trotoarima i tramvajskim šinama opazio čitavo jedno mnoštvo obesnih džipova, audija i mercedesa, koji su promakli pažnji haračlija i saslužujuće narodne milicije. Posle sam, sa istog ovog mesta, Psihologu uputio oštar demarš, ali sam – predvidivo – džaba krečio. Kao što ću i ovoga puta džaba krečiti, iako neću propustiti da oduševljenoj sirotinji skrenem pažnju na činjenicu da se i popečitelj vozika u luksuznom automobilu. Čisto da se zna.