Kraljević i prosjačka opera

Gledam i čitam kako je protekla poseta princa Čarlsa i supruge mu, vojvotkinje od Kornvola, Kamile. I nekako mi je istovremeno i drago i setno. Spadam u one koji ovu posetu smatraju značajnom za Srbiju, u svakom slučaju, nikako ne može da škodi. I smatram da je protokolarno odrađena na najbolji način. S druge strane čitam reagovanja i komentare nekog nepotpisanog sveta, koji negoduje ili stvarno tuguje, ne znam, u stilu: „Vučić njima Belog anđela, a oni nama milosrdnog“.

Čitam i durenja poznatih. Nekima smeta što su deca na aerodromu bila obučena u srpsku narodnu nošnju, nekima smeta hleb i so kojim su dočekali kraljevski par, nekima smeta dar od predsednika Nikolića, Šekspirova dela na srpskom, nekima poklon za vojvotkinju – bogata srpska narodna nošnja sa opancima, te, ogledalo uramljeno šarom pirotskog ćilima, pa i sama replika Mileševske freske Belog anđela, ne smeta samo onima koje sam gore citirala, već i ovim drugima, koji je, nasuprot, ne smatraju dovoljno reprezentativnom, tako neprevodivoj, misle valjda predstavnici domaćeg noblesa, na strane jezike. I, kad sve saberemo, znate šta je sreća u ovoj poseti? Razumevanje ili znanje – i to nema nikakve veze s politikom već sa njegovim ličnim životnim interesovanjima – koje princ Čarls ima o tome šta je to što u Srbiji jeste vrednost. Tako da zna da bolje od ovih darova, ovde nije mogao dobiti. Poklonjeno mu je najbolje što imamo. To što razni komentatori ovdašnji, vazda veći katolici od pape, razni prototipi Sterijinih likova, s leva ili s desna opet nisu zadovoljni, već postiđeni, ili uvređeni nekom političkom nekorektnošću glede protokola sa etno obeležjima, ili čim drugim, to srećom, ovog puta nema prođu, jer vojvoda od Velsa i na engleskom i na srpskom jako dobro zna šta je dobio. To naravno ne umanjuje setu običnog sveta ovdašnjeg, koji svoju muku muči, ali se raduje gostima…

Ej, Srbijice (nekad među šljivama i jabukama i lukom i krompirom i žitom i svačim za izvoz) zemljo gostoljubivih seljaka na brdovitom Balkanu. Sve siromašnijih seljaka… Najboljih što imaš, sveznajućih, i zaludu, više nego marljivih i vrednih seljaka. Zaista, nesagledive su protivrečnosti i krajnosti kako unutar ovog društva, tako i posmatrajući ovu našu zemlju u okvirima globalnog. Ali, kako stvari stoje, izgleda da o tome ne vredi mnogo pričati, istoriju pišu pobednici, etc. Ipak, pitam se, ima li šanse da se uspostavi makar elementarni red unutra, da vlast, koja god, počne da poštuje svoje građane kao ma kog gosta iz sveta, pa i hiljadu puta više, jer je vlast tu da služi građanima ili narodu, a ne da se bahati na njegov račun.

Mart je zaista nekako tužan mesec u Srbiji. Ovih dana čitali smo samopotresne vesti: odlazak velikog i omiljenog glumca Dragana Nikolića, obeležavanje godišnjice ubistva premijera Đinđića (12. mart), pa i vest da je samo dva dana kasnije preminula Mila Đinđić, majka pokojnog premijera; poplave, masovne porodične tragedije, gladni, nezaposleni, bolesna deca Srbije… Zato, ovu posetu princa Čarlsa i ledi Kamile valja posmatrati sa lepše strane.

Makar na dva dana u Srbiji su se slušale neke lepe vesti i gledali smo neke lepe slike. A o onom brdu, znači, Kalemegdanu, aristokratskom paru govorila je istoričarka Dubravka Stojanović. Mislim da je to – OK. Ne treba svemu uvek i po svaku cenu tražiti i goru stranu. Ne zato što je nema, već zato što je ponekad neophodno videti i ono što je dobro. U Srbiji zornjaču tražiti…