Masakr u mirnoj i blagostanjem osiguranoj Norveškoj još jednom podseća da, od pamtiveka, nebrojena stradanja nevinih ne prestaju ni u rajskom okruženju. U Jevanđelju po Mateju je zabeleženo da se Irod „razgnjevi vrlo i posla te pobiše svu djecu po Vitlejemu i po svoj okolini njegovoj od dvije godine i niže, po vremenu koje je dobro doznao od mudraca“. A sledeći stih seže još i u starozavetno vreme: „Tada se zbi što je kazao prorok Jeremija govoreći: Glas u Rami ču se, plač i ridanje, i jaukanje mnogo: Rahila plače za svojom decom, i neće da se utješi, jer ih nema“.
Posle biblijskih zapisa, u pamćenju sveta kasnije se samo ređaju mnoga poređenja o obimu terorističkih zločina. Ovaj, na ostrvu Utoja, najveći je u evropskom prostoru u ovom veku, otkad je 2004. u Madridu, ćelija inspirisana Al Kaidom, ubila 191 i ranila dve hiljade putnika eksplozijom četiri prigradska voza, uz još strašniji bilans – po tabeli za države Evrope – iz škole u osetijskom Beslinu sa 344 žrtve. Pitom norveško krvoproliće je čin jednog ubice. Enciklopedije definišu akt masovnog ubijanja kao „smrt četiri ili više osoba u relativno kratkom vremenu na jednom mestu“, a priručnik Ef-Bi-Aj preciznije dodaje „oduzimanjem života bez predaha“.
Za stotinu šest godina nezavisne norveške kraljevine, posle odvajanja od unije sa Švedskom, pokolj Andersa Beringa Brejvika, tridesetdvogodišnjeg mladića anđeoskog lika monstruoznog uma, u omladinskom letnjem kampu škole demokratije je najstrašniji trenutak istorije nordijske nacije, bar posle Drugog svetskog rata. U norveškom zakonu za zlokobnog „izbavitelja“ Evrope najteža kazna može da bude dvadeset jedna godina zatvora. Oslo je još 1902. ukinuo smrtnu kaznu za većinu, a 1979. za sva krivična dela. Poslednja je obavljena 1948, tri godine pošto je Vidkun Kvisling pogubljen, prethodno osuđen kao domaći sprovodnik Hitlerovog nacizma u Norveškoj.
Vidkun Abraham Lauric Jonson Kvisling, rođen 1887, političar, ubeđen da ujedinjuje hrišćanske temelje, naučni razvoj i filozofiju u novu Univerzalnu teoriju, državnim udarom – na početku nemačke invazije – preuzeo je vlast od 1942. do 1945, kao premijer u službi okupacionih vlasti. Po završetku rata izveden je pred sud zbog dokazane veleizdaje, a pred streljački stroj 24. oktobra 1945.
Reč kvisling, malim slovom ostala je sinonim za pojam izdajnika, ma koliko je Kvisling u ranim godinama zaslužio najbolje ocene u vojnim školama, a potom u diplomatiji i visoko odlikovanje britanskog kralja Džordža Petog, počast kasnije opozvanu. Andres Bering Brejvik je umislio, ali se i godinama pripremao, da kao hrišćanski ekstremista bude naknadni „spasilac evropskog nasleđa“, sopstvenim krstaškim ratom – bogato najavljivanim na slobodnim društvenim mrežama – protiv „porobljavanja Evrope islamskom kolonizacijom, uz pročišćenje od ostataka marksizma“. Njegova je poruka da smo „u novoj fazi veoma starog rata, u kome su obnovljena nepresušna muslimanska nastojanja, pošto je Osmanska carevina zaustavljena pred Bečom 1683. godine. Ispunjenje svog paklenog Manifesta očekuje uz 400-godišnjicu davne bitke 2083.
U norveškom listu Bergens tidende može da se nađe sažeta Brejvikova ispovest: „Za moje planove napada presudna je bila odluka vlade o učešće u napadu na Srbiju (NATO operacija 1999) pre nekoliko godina. Potpuno je neprihvatljiv način na koji su Amerika i zapadnoevropski režimi bombardovali našu srpsku braću. Ima i mnogo drugih slučajeva koji su ojačali moju rešenost; među njima kukavičko držanje vlade u Oslu u tretiranju karikatura Muhameda i dodela Nobelove nagrada za mir islamskom teroristi Arafatu. Postoji u tuce drugih stvari. Moja vlada i naši mediji su već godinama digli kapitulantsku belu zastavu pred islamom, posle slučaja sa Ruždijem. Od tada to je kao lavina; hiljade muslimana, kao rečna struja, svake godine koristeći azil, institucije ili porodične vez dospevaju u Norvešku“.
Premijer Jens Stoltenberg i posle pogroma poziva na „više demokratije i otvorenosti društva“. Poredeći sa Bušovim odgovorom na Al Kaidin 11. septembar u Njujorku, londonski Gardijan ukazuje da je pristup Osla „vredan ponosa“, ali zaključuje i opomenom: „Treba da iskoristimo ovaj incident da zadamo udarac netoleranciji, rasizmu i mržnji koja raste, ne samo u Norveškoj, ni jedino u Skandinaviji, već širom Evrope“.
Analitičari nalaze da često kontradiktorne poruke političara u razmatranju fenomena imigracije i multikulturalizma „frustriraju i zbunjuju javnost i otvaraju prostor pogubnim ideologijama, pa samo istinska rasprava o Utoji može da marginalizuje radikalne grupe i mišljenja“. Komentator Bi-Bi-Si mreže pominje kako „neki evropski lideri, od Angele Merkel do Dejvida Kamerona, dovode u pitanje multikulturalizam“ i smatra opasnost, da takve izjave „mogu da ohrabre ekstremizam“, koji ne može sasvim precizno da se proceni. Otud je u Evropi preko potrebna otvorena debata. Procene istraživača su da će u Norveškoj broj muslimana sa sadašnja tri do 2030. prorasti na 6,5 odsto stanovništva, a u čitavoj Evropi na osam odsto.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na Twitter nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
