Sprema se rehabilitacija i Milana Nedića, predsednika srpske vlade pod vladom nacističke Nemačke, dakle, predsednika jedne saslužničke nacističke vlade, kvislinga par excellence. Da li će se ona pravno i ostvariti, manje je važno. Bitno je da se ona sprema i da ostaje u stalnom dolasku kao naveštenje pod kojim iz meseca u mesec, iz dana u dan, naš antifašizam, nekad jarko svetski, jarko crveni, sad sve više bledi i dobija nekakvu rozikastu boju da se uskoro potpuno istre i zacrni.
Brojni su srpski fašisti, ljubitelji i saradnici nacizma i ubilački antikomunisti „s ponosom“ već rehabilitovani – neki i sudski, a neki samo duhovno, na književnim večerima koje organizuje Srpsko književno društvo, pod uredništvom Gojka Tešića. Ukoliko ovog puta, u vezi sa M. Nedićem, pozvani sud napravi izuzetak, to će biti samo jedna nedosledna sudska odluka u našoj novoj kulturi sveopšte rehabilitacije fašizma, kulturi propagiranja saradnje sa okupatorom i uništenja protivnika takve saradnje, što se sve predstavlja kao čin pravde i patriotizma par excellence.
Kultura nedićevske Srbije kuca na vrata. Kulturi te nedićevske Srbije naše pravosuđe, naši mediji, naša književna društva, naša crkva, naša akademija… otvorili su vrata, ako ne širom, ono sasvim dovoljno da udobno uđe unutra. I kultura nedićevske Srbije daje, evo, osnovni ton našoj savremenoj kulturi, ušavši najpre na mala vrata pozorišta, Zvezdara teatra, kad je u njemu premijerno izvedena rehabilitaciona predstava „Đeneral Milan Nedić“, Siniše Kovačevića.
Tom duhu koji okupira savremenu srpsku kulturu više nije potrebna formalna sudska rehabilitacija samog Nedića. U tome je bit našeg gubljenja vremena i propasti.
Koje su odlike te kulture nedićevske Srbije, na to jasno ukazuje knjiga Bojana Đorđevića „Srpska kultura pod okupacijom“, objavljena pre sedam godina.
Od okupacije 1941. godine do oslobođenja 1944, postoji kulturni život u Srbiji, ali ne postoji stvaralaštvo u kulturi. U senci nacističke ideologije, prožeta osećanjem inferiornosti pred kulturom okupatora, korozivno konzervativna, srpska kultura je u tom periodu i bez originalnih dela i bez originalnih ideja.
Svoja tri remek-dela, napisana u tom periodu („Travnička hronika“, „Na Drini ćuprija“ i „Gospođica“), Andrić nije objavio u tom periodu, čekajući na oslobođenje zemlje od okupatora i od Vlade Milana Nedića. Andrić ne samo da ništa nije objavljivao od onoga što je tada pisao, nego nije dozvoljavao da se, pod Nedićem, pod Hitlerom, preštampavaju njegovi odavno poznati radovi.Lucidan i hrabar, Andrić nije hteo da svojim delom legitimiše jedan krajnje nazadan period u književnosti i umetnosti. Stoga njegovo delo i pripada kulturi otpora, onom, danas recesivnom, antinedićevskom duhu srpske kulture i umetnosti.
Za vreme srpske kvislinške vlade preštampavaju se isključivo dela koja se mogu dovesti u vezu sa novoustanovljenim kanonom. Ta reproduktivnost u skladu je sa retrogradnošću vladajuće estetike i proklamovanim poetičkim pravilima. Novi okviri su sasvim anahroni: patrijarhalnost, zavičajnost, glorifikovanje seoskog života i osuda grada i urbaniteta kao dekadencije. Na sceni je pogubno negiranje dostignuća moderne i avangardnih tendencija – svega onoga što, u dvadesetim i tridesetim godinama, srpsku književnost uvodi u domen savremene evropske književnosti – te povratak na kruto shvaćeni realizam devetnaestog veka, ali bez stilskog i kritičkog domašaja jednog Glišića, Kočića ili nedostižnog Domanovića. To, u stvari, i nije nikakav realizam, nego patetičan vid nacional-realizama. Kič i fašizam.
Najzad, u ovom periodu se puno pažnje posvećuje srednjovekovnoj srpskoj umetnosti, sa nakaradnim ciljem da se pokaže kako to predstavlja ishodište i ideal srpske kulture u nastajanju. Na taj način se jednodimenzionalno redefiniše nasleđe, koje je uvek pluralno – kako bi se potvrdila osnovna ideološka, fašistička teza, koju treba instalirati u svim segmentima života, pa tako i u umetnosti: samo autohtono nacionalno poreklo omogućuje velika (umetnička) dela.
Prenebregavajući prostu činjenicu da srednjovekovna (crkvena) srpska umetnost ne samo da uopšte nema autohtono nacionalno poreklo nego nema ni autohtono slovensko poreklo – ideolozi srpske države u okviru Nove Evrope pod vođstvom Hitlera, prenebregavaju dva bitna uslova stvaralaštva. Prvi, nijedna kultura nema jedinstveno, jednorodno poreklo. Drugi, samo delo koje probija nacionalni okvir jeste istorijski događaj i u nacionalnoj kulturi.
Suštinska svojstva kulture nedićevske Srbije mogu se obuhvatiti sledećim pojmovima: reproduktivnost, retrogradnost, jednodimenzionalno redefinisanje baštine. Jednom rečju, fašizacija kulture. Duh rehabilitacije kvislinga, duh negacije antifašizma, jeste duh fašizacije kulture i društva. Ukoliko mu se danas ne suprotstavimo u medijima, sredstvima jezika, bićemo primorani da mu se jednog dana suprotstavimo drugim sredstvima i na drugim poljima.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na Twitter nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
