Lale Đurić 1945-2014

Lale se dugo, hrabro i vedro (da, vedro) borio sa strašnom bolešću, ali očekivanost vesti nimalo nije olakšala njeno crnilo. Ima, tako, ljudi – sve manje doduše – čija smrt nije samo gubitak za porodicu i prijatelje; ima osoba koje odlazeći sa lica ovoga sveta odnose mnogo više od svog fizičkog prisustva, a Lale je spadao među takve. Trebaće ovoj i ovakvoj Srbiji mnogo vremena, a bogme i dobre volje, da bi ponovo zaslužila rođenje jednog takvog čoveka i umetnika.

Kao i mnoge njegove kolege po kičici, kao, uostalom, mnogi ljudi od talenta, Lale Đurić je blagovremeno uvideo da u ovoj skučenoj sredini, temeljno nadevenoj barbarogenijima i „velikanima“ opšte prakse, za njega nema mesta, pa se otisnuo, kako se to kaže, u veliki svet i u velikom svetu uradio velike stvari. Da li je majčici Srbiji, večno opsednutoj svojim takozvanim imidžom u svetu, bilo drago zbog toga? Jok, more! Bolelo ju je dupe. Da li je to Lale zamerio Srbiji? Takođe jok more! Znao je Laki šta je Srbija i voleo ju je takvu kakva jeste, ali na način koji mejnstrimu Srbije nije bio prihvatljiv, što će reći – nije u Njujorku naglas naricao nad Srbijinom zlehudom sudbom, niti je osipao drvlje i kamenje na „truli zapad“ koji nam „zabija nož u leđa“, nego se uporno vraćao u Srbiju i – ne štedeći ni sebe ni svoje pare – činio sve što je bilo u njegovoj moći da od Srbije napravi bolje i lepše mesto za život. Ali eto, takva je Srbija! Voli one koji joj laskaju, tapšu je po ramenima i pritom je svojski muzu, dok (i to u najboljem ruku) prećutkuje one koji vredno rade u njenu korist. Videlo se to onomad, 2012. ako se ne varam, kada je nekakva komisija grada Niša blagoizvolela ne nagraditi ga nagradom „11 januar“, iako je Lale – da zanemarimo sve ostalo – domicilnom Nišu ostavio u trajno vlasništvo umetničku galeriju kakvu bi vrlo rado videli u Parizu, Londonu ili Njujorku.

Ispravno je Lale uočio da je povratak dostojanstva umetničkog stvaralaštva i skretanje pažnje na važnost umetnosti prvi korak prema takvoj Srbiji, pa je u tu svrhu osnovao Niš Art fondaciju, ali većinska Srbija – po običaju – nije uspela da sagleda vezu između visoke kulture i visokog standarda. Muke je Lale imao sa raznoraznim potkupljivim komisijama i predsednicima i članovima komisija, ali nije odustajao takoreći do poslednjeg daha. Poslednji put sam ga video i posedeo sa njim septembra prošle godine, neposredno pred odlazak u Ameriku, na neku novu terapiju u koju smo svi polagali velike nade. Pao je tom zgodom dogovor da sledeći put (kada ne bude pod teškim lekovima) popijemo flašu dobrog vina i popušimo po tompus, ali omače nam se. Laka ti, Laki, bila ova teška zemlja!