Lubav i moda Marjanova

Dobro, siromaštvo koje je ušlo kroz prozor ljubavnika o kojima nameravam da pišem, daleko je od siromaštva u klasičnom smislu te (teške) reči. Pre bi se to mučno osećanje moglo opisati kao osujećenost u uvećavanju bogatstva i kjerkegorovski strah od ispitivanja porekla već posedujućeg. A kada do toga dođe, e onda na snagu stupa još jedan biser genijalnog narodnog uma: ako smo mi, braćo, braća, to ne znači da su nam kese sestre. Čudo jedno otkuda se našlo toliko idealizma u jednom narodu sa tako pragmatičnim poslovicama.

Neko je to primetio mnogo pre nego mene, ali i meni na kraju dođe iz dupeta u glavu. Na šta mislim. Gotovo je nemoguće, cenjeni publikume, naići na grupnu fotografiju srpskih državnika na kojoj se rečeni, gotovo nepristojno, ne grle i ne ljube. Listam to ovih dana i mogu vam reći: ima u tim polupornografskim fotkama elemenata dominacije, natruha sadizma, da ne zalazim u sitna crevca… Napaliće se cenjeni ženski publikum, a ja sam čovek starog kova. Kakvog to kova? Mogao bih vam očas posla ispričati kako se Mujo palio u onom čuvenom vicu iz osamdesetih, ali bolje je da zamuknem. Čudoređe je u pitanju.

I – šta da vam kažem, tako to ide sa Erosom – sa tih političkoljubavnih fotografija prosto odjekuje poruka: nikada se nećemo rastati. Zajedno smo do groba! Šta do groba, večnost je naša mera. I tako bi verovatno i bilo da (ovde sve češće pominjani Platon) nije (iz predostrožnosti kroz Sokratova usta) obznanio veliku istinu: Eros, megalos daimon! U prevodu na srpski: ljubav je jeben igrač. I u tom smislu, gledam po internetu rasprostranjene i ovekovečene prizore izliva ljubavi između doktora Tadića i zamenika mu, inž. Đilasa (Dragana, ne Milovana), istovremeno čitajući izjave u kojima govor ljubavi uzmiče pred govorom mržnje. Znate ono, more, Marko, ne ori drumova, more Turci ne gaste oranja. Zašto je pukla ljubav? Sad ću da vi kažem! Našli su se u situaciji u koju su ljubavlju doveli ovu zemlju, pa se po sili inercije ponašaju kao i zemlja. Ne znaju kud udaraju.