Znate kako ide ona pesma – Ramo, Ramo, druže moj, da li čuješ jecaj moj. Tako nešto. Ne sećam se baš tačno. Bilo je to jako davno kad sam poslednji put bio na Ibarskoj magistrali. Elem, drug Rama nam konačno došao u – zbog drona vaktile odloženu posetu – i u startu se poneo kao dron. Napravio pičvajz. Sličan onom koji je napravio dron.
Usred zajedničkog TV obraćanja javnosti poručio je kolegi, Overlordu, da je krajnje vreme da on, Overlord, prihvati realnost i da prizna Republiku Kosovo. Bio je to, da kažemo, baš onako nediplomatski gest koji je Vučić srazmerno dobro podneo, u stvari mnogo bolje nego ovdašnje novindžije koje su momentalno pale u ljuti amok. Rekao je Overlord nešto na temu da on, je li, neće nikome dozvoliti da ponižava Srbiju i proče uobičajenosti, pa se obraćanje javnosti završilo bez žrtava u ljudstvu i materijalu.
Ej, muko naša balkanska! Niti je Kosovo – osim na papiru – nezavisno, niti je – osim u onoj patetičnoj Preambuli – srpsko. Ja sam, ako se sećate, još vaktile, dok je Jeremić histerisao po svetu, mesecima džaba krečio objašnjavajući da za Kosovo postoji samo jedno istinski važno priznanje – priznanje Beograda, a da su sva ostala priznanja mrtva slova na papiru. Tako stoji stvar u realnom svetu. Dok te ne prizna onaj od koga si se otcepio, tu nezavisnosti u pravom smislu nema; stalno ti nad glavom visi senka osvetničkog mača, a po „nezavisnoj“ državi red ti zavode domaće lopuže, belosvetske policije i „humanitarne“ organizacije. Znaju to dobro i u Prištini i u Tirani i u Beogradu. Ali se svi džumle prave ludi. A zašto? Zbog inercije! Zbog balkanske politike – ili mi ili oni. Ili sve ili ništa. Ujedinjenje ili smrt! Znate već priču.
Stvar, međutim, koja mene mnogo više zabrinjava jeste to što se i ostatak sveta – onaj koji smo smatrali boljim od nas – počeo da ponaša kao mi, Balkanci, jebo ti nas. Teške reči. Optužbe! Kontraoptužbe! Pretnje! Učestali incidenti u vazduhu. Jure se ruske podmornice po Baltičkom moru. Ruski bombarderi nadleću tuđe teritorije. Čuda i pokore. Neka nervoza zavladala svetom. Katastrofičari samo trljaju ruke.
Pa se sve nešto pitam – da l’ bismo mi, Balkanci, ovoga puta možda mogli da se pokažemo boljima od „boljeg“ sveta? Da se koliko-toliko izmirimo, zaboravimo na zađevice i proživimo koju godinicu – ako ne baš u sreći i prosperitetu – a ono u miru. Čisto sumnjam, ali možda bi i mogli. Ovaj svet je toliko poludeo da su i takve stvari moguće. Iako nisu verovatne.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na Twitter nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
