Luka, mladić iz Beograda

U ovom slučaju, koji se odigrao na dan Svetog Arhangela Mihajla, tačnije u kasnim večernjim satima toga dana, nesreća je konačna i neopoziva. Troje mrtvih. Moglo je biti i obrnuto. A mogla je da se desi još veća nesreća i da pogine svih šestoro. Način na koji mediji danima izveštavaju o ovoj nesreći – skandalozan je!

Prvo, čerečenje Luke Višnjića je bez presedana. Primetićete da je u svim izveštajima naglašeno čiji je sin. Taj mladi čovek je imao nesreću. Ježim se na podatke (ako su tačni) o promilima alkohola u njegovoj krvi, kao i u krvi vozača, i krvi svakog ko u alkoholisanom stanju seda u automobil. Ali, sve drugo je tragedija Lukina, kao i svakog od šestoro iz BMW, i svih koji su ih voleli.

Drugo, čerečenje Luke Višnjića, preko izjava koje uporno traže od njegove majke, a koje ova odbija da daje, pa onda izgovori tek nešto, ne znajući, pretpostavljam, šta bi rekla u datim okolnostima. A onda se danima zgražavaju nad izjavama majke jednog od preživelih (Luke).

Treće, čerečenje Luke Višnjića, dvadesetogodišnjaka koji je preživeo. Vade se arhivirani podaci o tome kako je u petnaestoj nađen kod njega gram kokaina ili čega već? Sugeriše se da je preživeo problematičniji dečak. Znači nesreća bi bila manja da je i Luka Višnjić poginuo? Sin poznate voditeljke? Da li neko razume da Luka Višnjić, čiji je god sin, ima pravo na svoju nesreću i svoje preživljavanje? Da li neko razume da je stvaranje medijske situacije u kojoj je Luka Višnjić na kraju kriv što je živ jedna vrsta medijskog mobingovanja preživelog u jednoj velikoj nesreći? Zar smo dotle došli u Srbiji? Da mediji vrše mobing nad preživelima, huškajući porodice unesrećenih jedne protiv drugih, sugerišući javnosti koga od dece treba više, a koga manje žaliti, i koji bi Pedro trebalo da visi i da crkne, nije šteta, kad mu je DNK od poznate novinarke, za mene lično, potpuno nebitne u ovoj priči.

Ako se ne varam, Olja Bećković je mesecima na naslovnim stranama, samo što nije došlo do državnog udara zbog skidanja (?) njene emisije, o kojoj i dalje bar ja nemam nijedan relevantan podatak iz koga mogu da zaključim ko je ko u tom dramoletu, ali, pitam sve vas, da li je svih tih meseci ijednom pisalo „Olja Bećković, majka nepoznatog mladića Luke Višnjića“? Ne. Luka je naravno nebitan u službenim i političkim dešavanjima njegove majke. Ali, Luka je nebitan i kada se nesreća desi njemu LIČNO. Njemu se uskraćuje pravo da bude isti sa svojim poginulim i slučajno preživelim vršnjacima. Jer Luka nije Luka, nego sin poznate voditeljke, što menja celu stvar. Da li je menja s etičkog stanovišta? Naravno ne, nipošto. Ali je menja sa medijskog. Šta to govori o odnosu medija i etike? Katastrofa.

Koji bi odgovor Višnjićeve majke neke zadovoljio? Ja tvrdim samo jedan: „Nažalost, moj Luka je preživeo“. „Kakva velikodušnost poznate voditeljke!“, uzviknuli bi oni koji je politički podržavaju. „Kakva je to majka, pobogu“, rekli bi oni koji je sada napadaju šta god da izjavi. Strašno je ovih dana biti Luka Višnjić.

Svoj preživeloj deci želim da nikada više u znak sećanja na svoje drugove i u znak zahvalnosti što su preživeli, ne stave kap alkohola u usta. Sa porodicama poginulih možemo samo da plačemo u bolu, za koji ne postoje adekvatni rečenički sklopovi. Svima ostalima: Zlo je zarazno. Ne širite ga. Ne uvećavajte tugu. Sve se vraća.