Lumperajka za Džeronima

– Ubili smo ga! – vikao je ushićeno Džonatan S., agent za nekretnine iz predgrađa Sijetla.

– Murinja? – pitao je reporter ugledne baskijske TV postaje ETA.

– Ma kog Murinja, čoveče. Džeronima – rekao je onaj japi iz Sijetla dok je otvarao šampanjac, obučen u smoking sašiven od američke zastave.

– Kakav patriotski kičeraj – pomislio je u sebi novinar ugledne baskijske TV ETA.

Kostimirani agent za nekretnine iz Sijetla pitao je za svaki slučaj svog prijatelja, predradnika „Burger Kinga“ iz Oklahome, da ne ispadne neobavešten: „Hej men, da li se naš najveći neprijatelj zove Murinjo ili Džeronimo? Znam da su obojica Indijanci, ali ne znam koji je koji… Mada mislim da je Murinjo iz plemena Komanči“.

– Nije bitno, prijatelju. Hajde da ne razmišljamo o tim sitnicama u trenucima ovakve sreće. Murinjo, ovaj, Džeronimo je mrtav, i u to ime za sve gledaoce TV mreže ETA iz Baskije, glavnog grada Perua, otpevaću američku himu – rekao je onaj predradnik „Burger Kinga“ iz Oklahome.

Da ne znamo pravi epilog („We have a visual on Geronimo“, he said. A few minutes later: „Geronimo EKIA.“ Enemy Killed In Action. There was silence in the Situation Room. Finally, the president spoke up. „We got him“), stvarno bismo pomislili da su Amerikanci načisto podilkanili za evropskim fudbalom (ma šta to značilo, rekao je onaj iz Sijetla), najvažnijom sporednom stvari na svetu, izuzimajući Bin Ladena, i da su masovno izašli na trgove i ulice da slave, i to ceo jedan dan pre nego što je Barsa zaista eliminisala Real. Kako oni, drugovi i drugarice, uvek sve prvi saznaju, bar dan ranije? „CIA, snajka, CIA“.

Ovako, lavina izliva sreće, suze radosnice i histerija zbog jednog svežeg leša, pa makar to bio i najozloglašeniji terorista sveta, jeste malo morbidnija strana obračuna sa svetskim terorizmom. Ličilo je to na jednu srpsku situaciju s početka devedesetih, kada je neki pop s Voždovca, koji je predvodio autobuske ekskurzije četnika na Ravnu goru, svake godine, dok su jezdili ka pomenutom svetilištu, pravio „piš pauzu“ na Ibarskoj magistrali baš na mestu gde je poginuo Penezić Krcun.

– Thank you for wonderful show – govorili su tada četnici „olakšavajuće“ nagnuti nad Krcunovom spomen-pločom, identično zbore svake godine glasači iz raznih evropskih studija tokom glasanja za Pesmu Evrovizije, a isto se mora priznati i Stejt departmentu za akciju od prošlog ponedeljka, čiji kreativni direktor kao da je bio Džon Vejn.

Cela situacija oko likvidacije Osame bin Ladena je bizarna na svoj način – jednom je u srpskom izdanju kviza „Želite li da postanete milioner“ pitanje glasilo: Iz kog plemena je čuveni indijanski poglavica Džeronimo – Apači, Zulu, Cuci ili Bjelopavlići. To je mnogo povredilo Crnogorce. Više nego kad je u nekoj od prethodnih emisija njihov narodni heroj Radoje Dakić upoređen sa divljom zverkom. Pitanje je bilo, posle pomoći „pola-pola“ – po kojoj divljoj zveri se zove poznata svetska kompanija – puma ili Radoje Dakić? Nakon akcije u Pakistanu, s pravom uvređeni našli su se Indijanci. Veoma osetljiva etnička skupina sa tih prostora. Međutim, da Indijanci znaju koliko ih ovdašnji patriotski blok pominje kada se pokrene, recimo, pitanje Srebrenice, namazali bi ratničke boje i stigli pravo u središte Pokreta „Naši 1389“, Srpske radikalne stranke ili već kakvog drugog ovdašnjeg pravnog lica za odbranu nacionalnih interesa Indijanaca.

Legendarni indijanski poglavica kao nametnuti pseudonim zloglasnog teroriste i svenacionalna američka lumperajka zbog akcije za koju se kasnije ispostavilo da se nije odvijala baš humanistički i juristički, stvara dojam da će se ta izvedba sa pevanjem i pucanjem uskoro nastaviti negde drugde. Samo što će mrtvog Džeronima, Vinetua, Hijavatu ili Bika Koji Sedi, proslavljati oni sa suprotne strane nišana. Takvi su, naime, novi običaji na Divljem zapadu & Istoku.

Mi smo tu, bar naizgled, sigurni. Zašto naizgled? Skoro da nismo primetili da je Ivica Dačić u rano jutro Prvog maja uhapsio nekakvog Turčina, odbeglog teroristu Hezbolaha, kojeg su s uvrnutim rukama na leđima, pred kamerama, sproveli kroz dvorište beogradskog SUP-a.

– Braćo iz Hezbolaha. Mi nismo Amerikanci. To što su naši građani tog dana masovno izašli na Adu Ciganliju, Hajdučku česmu i Avalu, pili pivo i pravili roštilj, nije bilo zbog uspešne akcije MUP-a Srbije, već jerbo smo slavili Praznik rada – valjalo je navesti u tajnoj depeši prijateljskom Hezbolahu. Za svaki slučaj.

Ivica Dačić je, istina, bio prvi političar iz Srbije koji je, doduše tek nakon dva dana, javno pozdravio safari na Bin Ladena. Boris Tadić je za svoj aplauz borbi protiv svetskog terorizma sačekao čitava četiri dana. Očevici kažu da bar toliko nije uspeo da postavi telefonsku vezu sa našim ministrom diplomatije, i priupita ga veoma važno pitanje:

– Vuče, kaži mi, je li Al Kaida ono beše priznala Kosovo?

– Nije, druže predsedniče, ali mislim da oni baš i nisu pobornici celovitosti i suvereniteta naše zemlje na teritoriji AP Kosovo i Metohija – rekao je Vuk.

– Da su na našoj strani, pa da i prećutimo ovaj omanji incident u Pakistanu, ali ja sad ipak moram da se oglasim i podržim legitimnu multietničku akciju bratskih „Mornaričkih foka“ – rekao je predsednik.

I već u četrvrtak je država Srbija podržala legitimnu akciju: „Drago nam je da je gospodin Bin Laden sahranjen po islamskim običajima, u moru, a posebno nam je drago što je ubijen po američkim običajima. Mi smo uvek da se poštuju običaji svih svetskih kultura i religija jer težimo multietničkom društvu u celini. Vaš Boris Tadić“.